ШТО ЋУТИШ ПЕСНИЧЕ
Што ћутиш песниче, немо, пред смрћу и силама мрака кад видиш, да свакога дана ниче нова гробница ил' свежа рака? Да зимује код нас, дође та кучка хладног беспућа изгладнела, да пронађе спас у јазбини ископаној иза задњих кућа.
Изникла као коровско зрно које ветрови из пакла догоне, већ пусте улице завила у црно и све, одједном, у исти гроб тоне. Често се ноћу спусти у село празног стомака, спалих грбина; у топле куће ушавши смело, отима – некоме оца, некоме сина.
Где она згази, трава не ниче... Што ћутиш, песниче? Њишу се звона, бар да заћуте... живот је драга играчка врагова новим су снегом улице засуте, на њему нема људских трагова. До гробља, пртина кроз сметове води и само гроб прља чистоту белу на десет умрлих, један се роди откад Смрт зимује у нашем селу.
Кад јој се звезде у оку сложе, та пољем жање рају убогу сиромах човек, једва да може да се прекрсти, помоли Богу. Северац шиба нови дрвени крст, над хумком стопљене свеће се пуше ја данас морам бити храбар и чврст А, пијем, за растанак, пијем, за покој душе.
И пијем, за трагом невине душе која је грејала мог тела слив што ме сад, оком звезде намигуше, посматра с неба кроз облак сив.
Зар није доста ове тужне приче? Што ћутиш, песниче?
Смрт зимује у нашем селу за новом крвљу незасита преброји боре на сваком челу не бира много и не пита. Бели листови књиге истргнути, расута слова над снегом лете. Ја сам већ мртав, пре своје смрти, ја сам пожњевен зелен пре жетве.
Ал, ново жито из земље ниче.. Што ћутиш, песниче? НЕ ВЕРУЈЕМ
Не верујем ни речима више, том камењу из мутних потока, чак ни песми, што се, ево пише, а још мање, у своја два ока.
Не верујем кад се стопи млад месец и густа тама, ни магији што ме опи мудрошћу и опсенама.
Иструлиће грожђе до пролећа и крушку ће пождерати црви, не верујем оном што је срећа, а да није створено у крви. |
Не верујем да ћу икад стићи све, што сам вам некад обећао, јер пре тога – мирно ћу отићи и неће ми, неће бити жао.
Не верујем више теби драга, лакомо ти открих све слабости нек све иде бестрага, до врага, нека иде, са нашом младости.
![](data:image/svg+xml,<svg xmlns="http://www.w3.org/2000/svg" width="25" height="25"><rect fill-opacity="0"/></svg>)
ОДРИЧЕМ СЕ СВЕГА
Јавно се одричем сваке истине,
ја, кô сви сужњи,
сањар без части,
у царству снова од паучине,
стрела у пети сваке власти.
Одричем се правде и поштења,
од тога нисам
видео добра до сад,
без трунке вере и поверења,
ја свуд за собом вучем свој јад.
За лажне наде више и не хајем,
колко су ме пута
слагале до сад,
у блату и мемли заувек остајем
сваки ми се успон претвори у пад.
Само у песмама вешто се крије
траг нежне душе
која пролази
маслаћак сам, на сред авлије,
који ће прво псето да згази.
Одричем се небеских лепота,
својих снова,
предрасуда свих...
за тренутак чисте свести и минут живота,
за тренутак безначајни, да довршим стих.
Јавно се одричем сваке истине
ја, кô сви сужњи,
сањар без части,
у царству снова од паучине,
стрела у пети свакој власти.
О ПЕСНИКУ
Владан Савић
Рођен
је 12. августа 1967. године у Смедереву, бави се писањем кратких прича и
песама. Песник је мрачних, песимистичких осећања, кроз чије стихове се често
провлачи идеја о бесмислу живота и непрекидном трагању за лепотом и бојама који
би му дали ведрину и разлоге за постојањем. Његови стихови одишу носталгијом
која лебди над пустим улицама градова и села, срушеним оградама, затрпаним
бунарима, као и бунтом према данашњици, чије се вредности своде само на
материјалне.
Песме
су му објављиване у зборницима и локалном листу, а 2016. године објављује своју
прву, самосталну, збирку Снови од паучине.
Живи и
ради у Скобаљу, крај Смедерева.
|
