Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 34

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

У част поезији

Приредила: Јелена Глишић

СВЈЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ

Бања Лука 2017.

Само они са пространством у Души могу укрстити путеве.

Енеа Хотић

Већ пету годину за редом је 21. марта у бањалучком храму културе, Банском двору, одржано поетско вече поводом Свјетског дана поезије. Организатор је, као и претходних година, био поетски круг Стиховница на чијем су челу пјесници Енеа Хотић, Вид Вицко Вукелић, Дарко Томић и Слободан Боцо Бајић.

Уз звуке гитаре текло је вече које је ове године било у знаку поезије за дјецу. Своје стихове говорили су пјесници, али и они који тек уче да препознају љепоту и чаролију писане ријечи – ученици основних школа Иво Андрић и Змај Јова Јовановић из Бањалуке. Поезија је још једном повезала и у загрљај стегла душе сличних које је довела на ово поетско вече.

Суштина поетике у овом броју преноси дио атмосфере са поетске вечери појединим пјесмама и фотографијама.

ЧУВАМ

Посиви некад дан

кад му вријеме није.

Тад и срце тише бије.

И чувам што ми Живот даде на длан.  

Енеа Хотић

ВЕРА У ГОСПОДА

Чиниће се некад, сине,

да ти цео свет се руши,

нек тад вера у Господа

завлада у твојој души.

Помислићеш да те куну

и да нико те не воли,

тада очај сав победи,

па се за њих Богу моли.

Кад те ране они што су

на ђавола страну стали,

осмехни се и настави,

и не мрзи, већ их жали.

У Господа имај веру,

када певаш и кад ћутиш,

јер добротом срца само

доброту ћеш да наслутиш.  

Вид – Вицко Вукелић

МАШТА

Сећам се сунчаних дана 

из неког прошлог живота.

Били су посебни,

топли

и лепи.

Сећам се да сам видела

поље ружа

које су шаптале његово име,

најлепше које знам.

Сећам се, он ми је донео много

тих црвених ружа 

које су биле срећне 

јер их је убрао из љубави.

Сећам се да сам тада

плакала

од среће.

Јер сам имала њега

који је мислио на моју срећу.

Који и данас мисли.

Зато опет плачем 

од среће.

Јер је он

и данас ту.

И данас.                  

И сутра.

И заувек.                  

Александра Оџић

ОГРТАЧ  ТИШИНЕ

Располажем правом

да свијем свијет

под крило 

гвозденог летача

Подијелим мрак

скитницама и расипницима

а  дан ћу

праведнику у себи 

да завјештам

Располажем идејом 

да се одрекнем гордости

пригрлим један праг

тијелом својим

обришем отиске

угушим гласове потпетица

што хуче под нама

Располажем жељом

да луталица спусти

ранац са коријењем

које дубоко 

у земљу понире.

...али... располажем и пркосом и 
огрћем се тишином.                                       

Грујиновић Драгана

НЕРЕАЛНИ САЊАР ЈАВЕ

Једним погледом у звијезде 

у небески свод

видјећеш лепршавих снова ход

путања та није лака

није за сваког звијезда свака.

У својој бајци ја сам љепотица успавана

која је легла да сања своје снове 

и зато није пробуђена

док неко достојан њој дошао није 

неко ко ће с њом да живи своје снове 

неко ко то смије.

Али понекад ја сам само нереални сањар јаве

кога само туђа мишљења гњаве.

Није срећа кусур или умјесто кусура жвака

срећа је оно што се чека прије мрака

ја само сањам снове веће од живота

желећи да за срећу останем главна маскота.

Фењери се пале

кроз капљице росе што су се кроз траву ткале

и осјећај се полако губи

а био је сво вријеме ту.

Откачио се и појас мира 

лудост нека иритира

и ролерхостер се пали

или је то само нешто у мојој глави.

И онда се запиташ 

да ли стојиш на земљи или по облацима скиташ

да ли је то нека нова недођија дошла по тебе

или су то само обичне сјене.

У машти правила нема

то је само лака шема

а и кад мисао одлута

за њим смјело разум плута.

И кад те звијезда погледа нека

погледај и ти њу и осјети колико је далека

можда је и вријеме играчка

можда је и небо замка

јер понекад сви смо ми нереални сањари јаве

које само туђа мишљења гњаве.

Селена Берић

ЈУТРО

(...пред зору кад мјесец купи праменове...)

Понекад тако навратим у њене снове

пред зору кад мјесец купи праменове.

Да у јутру што се спрема да забијели

препозна и оно у ком смо се срели.

Јутро што под кожом чека своје тренутак

кад ће да оживи ко Ђепетов лутак

Јутро што не личи на остала јутра

што нас и сад грије покаткад изнутра.

Знам да се упита кад снови одјезде

с које сам те ноћи долетио звијезде.

И зашто баш сада кад смо на маслачку

што се зове љубав затачкали тачку.

Не бих кад усањам до твојих одаја

да почетак тражим да домаку краја.

Можда само желим да још увијек памтиш

оно јутро од кад сва у мени пламтиш.

И да бар још једном стидљиво ко тада

чујеш ријечи љубве пуне врелог слада.

Сад када смо странци ил' глумимо странце

ближи смо што жешће играмо незнанце...

Да ли ће се икад наше цесте срести

зна онај ког' слуте божје благовијести.

Стога желим само кад све одрвени

да и ти у снове јутром дођеш мени.

И да наше сјенке у слаткост отплове

пред зору кад мјесец купи праменове.

Миладин Берић

ВЈЕТРИЋ НЕСТАШКО

Вјетар је дувао једнога дана,

преко кровова и преко грана.

Ма, није то дување било обично,

не видјех ништа ја томе слично!

Негдје би десно да лети врабац,

ал' вјетар брзо мијења му правац,

негдје би лијево да скрене куче,

ипак ћеш десно – вјетар фијуче!

И не знам како не би га стид –

залијепи једног миша за зид!

Шта да је тада наишла мачка,

шарена, спретна, репа дугачка?

Мишу од страха срце би стало,

ал' брзо би опет и закуцало,

јер би на неку другу тачку

однио вјетар госпођу мачку.

Још свашта могло је да се збије,

да тата вјетар стигао није,

и свог несташка право кући,

послао љуто дувајући.

Успут је врло културан био,

свима се редом извинио –

мишу због зида, врапцу због лета,

кучету због наглог заокрета!

Јелена Глишић

ЖЕЂ 

Около све блешти, 

лепоте и вина ми мало. 

Љубав сунцем обојену

 срчем и пијем, 

тај отров слатки 

после ког и крв и срце

 к'о да нису више моји!  

Дарко Томић

МАЈЦИ

Никад нико неће знати

 колико се мајка воли,

 до тренутка када оде,

 кад нестане, кад заболи.  

Слободан-Боцо Бајић

У част поезије

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

СВЈЕТСКИ ДАН ПОЕЗИЈЕ