Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<назад 37

https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin

Уредниково ћоше

Песме вриска

Пише: Анђелко Заблаћански

ОДАВДЕ ДО КРАЈА

(газел)

Поноћ је пала на голе гране

У мени гракћу смрзнуте вране

Немири ми кљују живе ране

У мени зора никад да сване

Поглед ми тражи минуле дане

У мени чађаве све механе

Душу уморан осмех не гане

У мени мртво све још од лане

Чекам већ дуго бол да престане

У мени дрхте ноћи бесане

БЕЗ НАСЛОВА

Зашто ћуте ноћас

Пси што на звезде лају

А лају пахуље снега

На мом длану и мојој коси

Зашто ћути тетреб

У крошњи поспаног бора

А гракћу вране –

Слетевши на моје кости

Где ноћас бежи пламен

Чега се плаше очи

Заспале међу капима росе

Док ветар хучећи носи

Косу – очи – кости

Јер ноћас упорно ћуте

Казаљке уморног срца

Мада већ дуго слушам

Ритам ми незнани

БOЛ

Наиђе издалека, ненадано

Или је већ био ту:

Уплетен ти у погледу,

Заденут у осмеху,

Сасвим близу неопрезној души.

Можда ти је поруке слао

И кезио се твојој срећи,

Знајући да ћеш пред њим посрнути

Нејак као латица

Пред снагом олујног ветра.

Лукаво те чекао

Да се занесеш игром маште,

Задојен мирисом безбрижности,

Јер тад је најјачи,

Тад може све да ти узме:

И душу и тело;

Тад може да те ломи

Као ветар суве гране;

Тад може да тe разбије

У хиљаде комадића

Као пијанац празну чашу.

ЖИВОТНА ПРИЧА

Суштина на измаку воље у нади тражи спас

Док безнађе недогледом се шири тупошћу чула

Сањару несни искидали душу као бесан пас

А све минуло у титрај би стало поднева јула

Двоје спознаше да љубав постоји – истина чиста

Сваким дамаром чули су њен пев у тишини дана

И како с ћутањем осећање најлепше олиста

Да свака реч је мисао безумљу лако продана

У загрљају среће видеше блистави тмине сјај

На знојавим длановима трагове минуле росе

И не слутише да сваки бескрај у себи носи крај

Да сви осмеси у крајичку усана туге носе

А живот, крвник или шерет, све је унапред знао

И кад су очи жене у страсти невино гореле

И кад је мушкарац додиром од свиле нежност брао

Да студ његова украшће лако жеље им недозреле

Суштина на измаку воље у нади тражи спас

Док безнађе недогледом се шири тупошћу чула

Сањару несни искидали душу као бесан пас

А све минуло у титрај би стало поднева јула

ТРЕН

Један тренутак довољан је некад

Да те обузме ненадана срећа,

А онда опет

Трен само донесе туге разне,

Док нада догорева као славска свећа,

И снови постану

Приче обичне и празне.

Понекад само

Тренутак један је доста

Да дохватиш небо

Или скочиш с моста.