Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  6 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Сан о жени | Кристина Павловић Рајић



ОРФЕЈУ МОЈ

 (Ленкин солилоквиј)

 

Дуго сам исти санак снила:

сва изгужвана бела свила

под твојим прстима је  била.

У нади ми се тама свила...

 

Једина је моћ твог гласа пој!

Запевај мило, Орфеју мој!

 

Немо ме боли твоја ћутња.

Тихо раздире сва та слутња.

Нежно бих те по срцу такла,

али је љубав сва од стакла,

звонка, тако крхка препукла.

На коленима, ах вапај луд!

Твој неми поглед – мој је усуд.

 

Једина је моћ твог гласа пој!

Запевај мило, Орфеју мој!

 

Сузом што се загрцнула

нежно бих те по руци такла

да изађемо из тог пакла,

где реч чекана је замукла.

Ал' потоња је памет залуд.

Твоја ћутња преки ми је суд.

 

Једина је моћ твог гласа пој!

Запевај мило, Орфеју мој!

 

Нежну песму тихо певуши

да горки страх груди не гуши.

Пред огромном смо тајном

заточени у мраку сјајном...

 

Једина је моћ твог гласа пој!

Запевај мило, Орфеју мој!

 

ЏАРНЕШ ЛИ

 

Џарнеш ли, плам се стушти

у груд грумени.

 

Од недира – у пијанства,

џарнеш ли,

јер чежња је.

 

Силна, а слепа, заносно лепа.

Седмора врата забрављена

у мах чарна отвара.

 

Чари јој неспокој воли...

 

Ко смрт тврда стена си,

ал' вулкан жари

у мисли џарнеш ли.

 

Чедна при познанству,

чар у чам претапа.

Неспокој од злата.

 

Ко урок клета,

појавом – девица света.

Чари у чвор заплете

– разуму се свете.

 

У извору вечна је,

трајно увире те,

само ли џарнеш.

 

Чари јој неспокој воли...

 

ЧЕМУ РУКЕ ПРУЖАМ

 

Ходам по води мутној од устајалости.

Ерос баченим камењем прави жабице.

Његове игрe тутње тешким шинама

по разрованим обалама душе.

 

Где да се денем од себе завитлана,

у свемир,

у бездан,

у ковитлац луди?!

 

Обликујем га у одговор на жуди.

У осуди, немир не да руди да заруди,

ни да буди глед

прожимања и узимања.

 

Цинизмом и законом Бога

све дубоке речи занеме,

а севдах кликће близином

и срећа трепти уздржана.

 

Одјури трен ноћима ткан.

Сама знам,

морам подносити трезан дан

из дана у дан.

 

Чему руке пружам

у несан ружама опточен?

 

КРВАВА ЗОРА

 

Крвава је зора сакрила вампирске зубе ноћних поданика.

 

Како их је само наговорио на мрак мркли слеђени!

Под трупом горде главе сместио

Труп до трупа

У роба сноба

Безглаве маске завртео.

 

Крвава је зора сакрила вампирске зубе ноћних поданика.

 

Како их је лако наговорио на мрак тврђан коначан!

За таште твари утваре

За Каина без кајања

Екстазу бесвести

Откинуте савести

Душу им опије да је поврате.

 

Крвава је зора сакрила вампирске зубе ноћних поданика.

 

Госпођо, кћери Душанова,

Не читаш отворену књигу

Скамењеног оца!

Недужни, утамничени гробовима,

Чекају на тебе...

Каљави ти образи!

Мач твој у корицама сече жртве!

Ругобо смешна и жалосна,

Како те је само наговорио ласкавац таме!

 

Крвава је зора сакрила вампирске зубе ноћних поданика.

 

ОБЕЛИСК

 

Дах животни од  душе неста.

Човек преста с бивања да бива

душа жива. У недах прах – дах удаху.

 

Засејава Небо Земљу праском сунчане магле.

Свило се у жилу живу.

Стабло под небом плод свој да.

Век за века – оглођен, сасушен.

Засејана земља костима.

Век за векова 

– иструлиће ил' човек стаће.

 

Утрнуће Земља загризом ватре загрцнута.

Ојаловиће Земља пробуђена стена кад  окошта.

Заспаће слеђена водама без осмеха.

Као Месечева, њена ће сенка обелиска

витлати новим световима.



САН О ЖЕНИ

 

Изгорећеш, заволећеш , ал' не суди потом мени

Познаш  ли како је, мада прогнан, трен блажен

Када пијанством погледа си разнежен

Кобне су силе фаталне жене , дражи непресушне

 

Громови ће тебе, драги,

Просевнути да загрмиш

И одјекнеш  до висина...

Знаш ли вила какав танац игра?

Косе русе по теби разасућу

Неслућеним  ужицима засућу…

 

Дођи, загризи сочне чари

Дотакни, мили, ове жари

Што жуди носе од раја до дна

Венац исплети од свога сна

 

Ја сам она што је била и биће

– Омамна тајна, вечна  загонетка

Ал' не питај се ништа више!

Сада љуби страсти ове…

 

Ко силна вода, извор јак

Протеци обалама белим

Да котрља слап!

У очима хладним нађи плам

Весталке чији гори храм

 

Хоћу јецај и јауке!

Хоћу студи жарне, ломне

Да се гласне жуди пој

Испреплетани дивљи крик!

 

Хоћу громку  снагу, рик!

Да испијаш ме једру, путену

И мушки волиш страст ову заумну

До малаксалости свих милина земних

Кад дрхти још уздах чула изморених

 

Човече занесени, мрачне су ове сени

Зар је она кадра када да другом угоди?

Не питај се, тад је касно:

Да ли анђео или мачка пакла

На рамену је твом заспала.

Изгорећеш, заволећеш ал' не суди потом мени

 

У канџама си што срце пара.

Жудећеш трајно за комадом дара...

Слуга си својој опсени

Кида те, дроби тај сан о жени...

Чућеш врисак свој паклени

Ал' не суди потом мени.

Знаш ли вила какав танац игра?






О ПЕСНИКИЊИ

 

  

Кристина Павловић Рајић

Рођена је 30. јануара 1976. године у Београду. Професор је српског језика и књижевности. Звање је стекла на Филолошком факултету Универзитета у Београду.

Успешно вођење новинарске и драмске секције овенчано је наградама. Пише од школских дана. Професура као строги судија уме и да спута и можда је један од разлога што тек од недавно објављује своје стихове. Важно је скинути бране, песник треба да буде проточан, сматра сада.

Живи и ради у Београду.