Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                22 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Одломци које памтим





Приредила: Сања Живковић


 
Прољеће Ивана Галеба | Владан Десница

  

***

Истина, такве изузетне физичке љепоте веома су ријетке. Као што су иначе ријетке велике надарености. Љепота тек нешто мало нижег реда већ није то исто. Оно већ није нешто потпуно, цјелокупно, само по себи довољно, нешто апсолутно и ничим условљено. Па зато одмах спада на онај нижи степен на коме је потребно да буде удружена с другим неким даровима, својствима, одликама, да с другим нечим стоји у односу и у међузависности, или чак да буде само одраз или вањски израз тог нечег другог. А кад те подударности и те интеграције нема, тад говоримо да је таква љепота само привидна, извањска, бесадржајна, или чак да је лажна. И тад на њу гледамо као на једно додуше неоспорно али више-мање индиферентно и незначајно својство – као на обећање које је изневјерило. Али није читаво питање у самом степену љепоте. Важна је и врста. Има физичких љепота које су лијепе некако из свог темеља, из подлоге, као што би казали ботаничари. То су, рекао бих, нужне љепоте, љепоте које су на силу морале да се роде такве: потекле од доброг соја, оне нису ни могле да испадну другачије. Сигурна, зајамчена љепота. Ако јој познајете извор, ако јој знате оца и мајку, врло добро схваћате да иначе није могло бити другачије. Има ли у породици петоро, шесторо браће и сестара, сви су одреда лијепи, стројни, успјели. То је серијска љепота, љепота у неограниченом броју примјерака. Добро одјевена војска. Љепота механичких одљевака. Има у њој нешто стабилно, непогрешиво, као у вожњи жељезницом. Но каткад зна да се јави и нешто неугодно, као клица досаде, у том комотном и сигурном посједу љепоте, у том искључењу сваког ризика, сваке могућности изненађења, сваке стрепње. Такав нам се људски створ привиђа неоткупиво оптерећен својом љепотом, заробљен њоме још прије рођења. Ни сјене каквог немира, ни трага препуштености слободном случају. Та еугенетска, скроз неиндивидуална љепота неко је колективно добро, у коме је сваки појединац само захвалан дионик, дисциплиниран задругар. Стална и трајна, она је угњеждена негдје дубоко у својим носиоцима, у некој скривеној ћелији или гену, и даље неумитно преносива. Такве су љепоте лијепе и кад мирују и кад шуте, и кад спавају. И, рекао бих, нарочито кад шуте или спавају. Оне обично немају свој прави моменат, своје најбоље доба: ту љепота прати своју жртву од кољевке до гроба: од лијепа дјетета бива лијеп младић, па лијеп човјек, па лијеп старац, па најзад – лијеп мртвац. И због те солидности и зајамчености, таква се љепота у промету од свакога радо и бесприговорно прима. Него има и једна друга врста љепоте. Једна крхка, лабилна, прекарна љепота, љепота пуна стрепње. У таквој љепоти као да нешто вјечито упозорава на чудо њеног постанка. То није сама љепота облика, већ нешто што по њој пада као осветљење по пејзажу. То су оне љепоте које сликарима и скулпторима знаду задати стотину мука. Умиjeћe ока да погледа, умијеће уста да се насмијеше. Немир који стално пребива у угловима усница и који без починка моделира на лицу обасјаности и засјенице, осмијех час пун заборава, без јучерашњице, час осјенчан неким прадавним, још прије рођења наталоженим умором. У сваком њиховом чину, ријечи, погледу као да је присутно читаво њихово биће, читав њихов дотадашњи живот. Кад шуте, кад не чувствују, такве су љепоте погашене лампе. Јесу ли само часом запале у расијаност, већ су астрално далеке и хладне, и никакав додир, никакав стисак руке, није кадар да затрпа ту даљину, да премости ту провалију. Љепота је нешто што оне вјечито у себи преду и из себе сучу, као паук своју нит. Зато нам се она привиђа као неко

њихово беспрекидно дјелање, и као њихова лична заслуга. Али што им је најособеније, то је онај утисак да су се стекле неким чудом, да су настале неким необично сретним а произвољним стјецањем датих околности, слијепим но премудрим усклађем безброја тананих момената и услова. То је љепота невјероватно сретног исхода, љепота случајно насталог савршенства: остварење једне незамисливо ријетке, практички готово немогуће комбинаторичке могућности. И баш тај дојам лабилности и чудесног постанка којим одише таква љепота даје јој драж мистерије и пришаптава нам да савршенство не настаје извјесношћу поступака и јасним сазнањем његове суштине, вeћ као остварење једне изузетно ријетке више случајности. А веома јасан и одређени осјећај да би било довољно да је једна једина ситница изостала или била само мало друкчија па да би све било упропашћено и да бисмо мјесто љепоте и савршенства имали нешто индиферентно, или чак и савршену ругобу, придаје таквом створењу чар скупоцјености. Исто тако, има и великих умјетничких дјела чије постање и организација представљају једно право чудо, дјела којима би ситна статичка омашка пољуљала равнотежу а зацртан потез раскинуо магију. У наоко безбрижном плесу над провалијом довољан је један несмотрен корак па да се читава ствар сурва у безвриједност, да се сублимно изуврати у гротескно, да се аутентично поетско сроза у плићаке баналнога, у избијељелу једноставност без чара, у оно непоетско наивно које стигматизира промашена дјела. То су творевине за које не постоји половични успјех. Најбоље рјешење уједно је и једино могуће: или савршенство у запасају који је дјело само собом обиљежило – или потпун неуспјех. Таква дјела носе у себи своју фаталност. Промашеном ремек дјелу ускраћена је шанса да се угура у категорију пристојних просјечних ствари. Умјетник се налази пред драматичном дилемом: за њ не постоје утјешне награде и сребрне медаље, он нема могућности за часни неуспјех и часну осредњост.




***

А недјеља има неки свој посебни, специфични карактер, који се осјећа и разазнаје у свему. То као да није један произвољно, људским споразумом утврђен дан, него надљудски, с вишег мјеста одређен. На селу и у варошици, у пустињи као и у метрополи, недјеље, ма колико различите међу собом, имају нешто основно заједничко. И то нешто као да не лежи само у људима, у кретању и мигољењу живог људског створа, већ и у природи, у читавом њеном ритму, па и у такозваним мртвим стварима. И у самом зраку у коме се труни златасти, љепљиви недјељни пелуд. У недјељу је сунце више сунце а тишина више тишина него у друге дане. Још у дјетињству чинило ми се да се у недјељу сунчане опеклине на купању добију кудикамо лакше и брже него радним даном. У недјељу и бубе спорије гамижу, и сокови у билинама спорије струје. Али нарочито је споро, љепљиво споро, и сво гњецаво од неке влажне топлоте, недјељно поподне. Чисто се грустим од додира његових грубих знојавих дланова. Кад пређе подне, недјеља се некако згусне, узрије. Недјељно поподне је потенцирана недјеља. Могло би се рећи зрела недјеља, онако као што се каже зрело љето. А у таква недјељна поподнева сунчана тишина зна постати неподносива. Одавна је знам! Све око нас, заковано, брекће, све жуди, вапије за једним покретом, за једним звуком, покличем, треском, па да наступи извјесно једва ишчекивано облакшање. Да неко негдје крикне – па макар ко и макар што – да кукуријекне пијетао или да зањаче магарац. Макар да снажно залупе нека врата или прасне неко стакло – ма што, ма што, али само да то сунчано поподне затаљених уста добије свој жив глас!