Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                27 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Прича за децу | Светлана Митић



ЖИВЕЛА СЛОБОДА

 

У центру града, у једној малој "Пет – шоп" продавници, родила мама хрчак пуно беба хрчака. Како су били слатки онако мали! Један је био бео, други шарен, трећи жућкаст... Лежали су на мамином стомаку, сисали млеко на смену правећи смешне гримасе својим њушкицама. Време је пролазило, они су расли и бивали све лепши и лепши. Личили су на пуфнасте покретне грудвице.

"Е, сад је доста! Право је време да их продам", мислио је трговац док је својим грубим шакама скупљао преплашене хрчке, одвајајући их од мајке. Затим их је убацио у други кавез препун одраслих хрчака спремних за продају. У тој гужви, раздвојише се браћа и сестре...

У продавници је било загушљиво, зидови се нису видели јер су од пода до плафона били поређани кавези и акваријуми. Како је то било застрашујуће искуство за мале хрчке!

"Гра – гра! Досадиле сте ми са својим глупавим причама!", грдио је ара папагај мноштво жутих и зеленкастих папига које су делиле кавез са њим. "Цврр – р – р, цвррр", цвркутали су канаринци, отимајући се око једног залуталог зрна пшенице. Лепи, бели зечићи са црвенкастим очима су равнодушно грицкали траву у свом кавезу помирени са својом судбином.

   Осветљени акваријуми су блистали препуни рибица свих могућих врста. Шлајери су се шепурили, златне рибице са лављом главом су се такође правиле важне, сигурне у то да су најлепше. Скалари су пливали дисциплиновано један иза другог... Код њих је владала тишина, чуо се само звук пумпе за воду.

   Прошло је неколико дана. Хрчака је било толико много у кавезу да су се пели једни другима на главу и леђа. Они већи су немилосрдно одгуривали мање од себе када би им продавац доносио храну и воду.

   "Мамице, мамице, хоћу да ми купиш хрчке, желим да имам кућне љубимце!", молила је мајку лепа, златокоса девојчица. Пошто јој је тог дана био рођендан, мајка јој испуни жељу. "Хоћу оног жутог, види како је сладак, мама! А може и онај шарени са белом њушкицом...", изабра девојчица баш оне мале хрчке скоро одвојене од мајке. Трљајући задовољно дланове, стрпа продавац преплашене хрчке у нови кавез са свом пратећом опремом.

   Прва ноћ у кући девојчице је била чудесна! Није било гурања, уједања, гребања, скакања на главу... хрчци су весело трчкарали по кавезу, повремено се частећи обилном храном. Јурцали су по неким степеницама, играли жмурке кријући се у посебним тунелчићима. Уживали су тако неколико дана, а онда се њихова радост мало помало – угасила.

   Жути хрчак се завукао у цев и није хтео да изађе. Шарени се попео на котур са степеницама и није хтео да сиђе. "Хоћу код маме", проговори једног дана жути. "Како то мислиш, девојчица ће бити тужна ако одемо", одговори шарени. "Схватиће, она је са својом мамом. Можда јој мама купи нешто друго... рибице на пример. Њима је потребна само вода, оне не траже да се милују, чешкају..."


Договорише се хрчци и једне ноћи, док су сви у кући мирно спавали, побегоше. "Пет – шоп" радња је била у близини. Под окриљем мрака пронађоше улаз јер су врата била стара, напукла са сасвим довољним отвором при дну   Кад су се појавили, настаде велика узбуна и бука међу птицама и животињама. "Гра – гра! Како сте се ослободили? Ах, ослободите и мене, бићу вам захвалан до краја живота", повика ара. "И нас, и нас!", укључише се папигице. "Како је јадан живот у кавезу са решеткама и без неба!" А тек њихова мама! Скакала је од среће, љубила их, грлила, а била је и поносна што има тако храбре и одане синове.

   Није требало много хрчцима да поотварају све кавезе. Али како да изађу кад отвор на вратима није био довољно велики за све? Хрчци су могли да побегну, али нису хтели да изневере своје другаре по невољи. После краће расправе, договорише се шта да ураде. Чекали су будни, напети и спремни за бег.

   Ујутру, око осам сати, зачуше окретање кључа у брави. Продавац је широм отворио врата како би у радњу ушао свеж ваздух. Жмиркао је јер је напољу сијало сунце, а у радњи је још била тмина и владала нека чудна тишина.

   "Бу – бу – фрр – фрр – фијуу!, нагрнуше одједном све животиње напоље. Птице су летеле изнад и поред продавца који је беспомоћно махао рукама штитећи се од њихових крила. Трчали су му око ногу хрчци, зечеви и сви који су могли.

   "Живела слобода!", викали су. "Бежимо у паркић, па у шуму", поручивали су једни другима. Птице су летеле изнад њих и показивале им пут. Сунце се смешкало док их је трава, цвеће, дрвеће дочекивало, желећи им добродошлицу. Сада су могли да дишу пуним плућима радујући се новом животу – у СЛОБОДИ!



    
          Светлана Митић 

Рођена je 20. јуна 1955. године у Београду. Због  посла родитеља одрасла је на Косову и Метохији, у Призрену. Након завршетка  гимназије у том граду, као дете просветних радника и велики љубитељ књижевности, опредељује се за рад у просвети, те је 1978. године дипломирала на Филозофском факултету у Приштини, одсек Југосло-венска књижевност и српски језик. Као просветни радник радила је у Косовској Митровици и  Борчи. Од 2012. године је у пензији.

Још као студент почела је да пише песме, есеје и друге краће форме. Из љубави према најмлађима кренула је да пише приче за децу 2014. године.