Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  5 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Приче о Алини Мартен | Сенада Мешковић



ОПРОШТАЈНИ ДАР

 

Амалија је седела на стенама на плажи у близини старог напуштеног светионика и посматрала величанствен залазак сунца који је небо и море бојао у дивну нијансу роза боје, редак призор насупрот уобичајеним црвеним и пурпурним нијансама. Волела је да слуша звук таласа који запљускују стене и полако и неприметно, али неизбежно, кроз векове их мењају и обликују, налик животу који мења и обликује људски карактер.

Пријала јој је та самоћа у којој би се препуштала размишљањима или пак бегу од онога о чему није желела да размишља. О осећају да њеном животу нешто недостаје, циљ, сврха. Нешто што још увек не уме тачно да дефинише. Чињеници да време незаустављиво пролази и да се не може вратити уназад.

Није се изненадила када је осетила нечије присуство поред себе. Окренула се и угледала младу жену својих година како стоји поред ње. Није се зачудила зашто није чула њене кораке док јој је прилазила, одговор је био јасан. Била је дух.

Амалија је једне вечери доживела несрећу. Док се враћала кући ухватила ју је олуја, пљусак и снажан ветар, који је оборио велико стабло на њен аутомобил. Касније, у болници, док су се лекари борили за њен живот, умрла је. Прогласили су је мртвом. Двадест и три минута касније, чудом је поново оживела. Лекари нису могли да објасне шта се догодило, и месецима су је слали на разна испитивања да би утврдили да њена клиничка смрт није оставила трајне последице. Од тада је прошло једанаест месеци. Али, она је знала да је морала да плати цену свог повратка међу живе. Била је спона између два света, света живих и света духова.

— Здраво, Амалија. Ја сам Елоиза — рекла је седајући поред Амалије на стену.

— Здраво.

— Хтела бих да те замолим за помоћ. Хтела бих да пренесеш мом мужу поруку.

— Не знам како — рекла је уморно. — Не могу тек тако да некоме кажем да имам поруку са „оног света“, људи неће веровати у то. Мислиће да сам луда, или да сам варалица која жели да заради — није била одушевљена идејом да преноси поруке духова. Није тражила да се врати, није тражила другу шансу, цена је била превисока. Понекад је смрт ослобођење, не казна. Понекад је живот казна.

— Молим те, Амалија. Јако је важно. Знаш, понекад људи остану заробљени између два света, осуђени да лутају међу људима као духови. То су они који су умрли насилном смрћу, који траже да правда буде задовољена или они који су умрли изненада, оставивши недовршена посла — рекла је молећиво.

— Не знам како да ти помогнем — звучала је беспомоћно.

— Смислићеш нешто… имам поверења у тебе — рекла је ишчезнувши у нередном трену.

Била је уобичајена појава да се неки дух на кратко појави, а затим би ишчезао у наредном трену , не довршивши реченицу. Амалија није могла да се навикне на свој нови живот у којем се духови појављују и нестају без најаве.

*  *  *

Наредног пута, Елоиза је изненадила Амалију у њеној радној соби док је слагала књиге на полицу.

— Следећи пут ме упозори! — овог пута је била љута.

— Извини — рекла је упутивши јој осмех извињења. — Свиђа ми се твоја кућа, тако је елегантна. Али, сувише делује као из часописа о уређењу кућа, а не као прави дом. Одише самоћом…

— Има ли твоја посета сврху? — Амалија је била нестрпљива.

— Не буди тако непријатељски настројена. Морам да пренесем Доминику поруку. Умрла сам изненада, добила сам мождани удар, обилно крварење у мозгу… Доминик је био беспомоћан да ми помогне, умрла сам на његовим рукама. Није престао да криви себе…

— Жао ми је — била је искрено изненађена. Желела је да помогне Елоизи, али није била сигурна да ће успети у томе.

— Морам му рећи да то није његова кривица. Морам му рећи да ћу га заувек волети.

Амалија је пришла писаћем столу и села. Узела је хартију и хемијску оловку.

— Написаћемо му писмо. Можда бих могла да пишем уместо тебе уз твоју помоћ.

Елоиза јој је пришла и нагнула јој се преко рамена. Размишљала је неколико тренутака, затим је дотакла Амалијину руку, те покушала да пише.

— Ово функционише! — рекла је одушевљено. — Пишеш мојим рукописом!

— Можда знам како да решимо твој проблем — рекла је са осмехом.

* * *

Следећи корак Амалијиног плана је био мало тежи. Подразумевао је одлазак у посету потпуном странцу и уверљиво лагање. Амалија није била добра у лагању, али је имала малу помоћ од своје пријатељице духа.

Представила се Доминику као Елоизина другарица из основне школе, објаснила му је да дуго времена нису биле у контакту, али да су се среле након Елоизиног и Доминиковог венчања и да су обновиле пријатељство. Пошто је Амалија наводно често путовала у иностранство, и у периоду када је Елоиза преминула била је на путовању, те је тек недавно сазнала за пријатељичину смрт. Дошла је да изрази саучешће поводом Елоизине смрти.

Испричала му је да је Елоиза једном присуствовала саобраћајној несрећи када је аутомобил прегазио пешака, те се бојала да ће и она умрети изненада без могућности да се опрости од вољених, па је написала писмо и дала га Амалији на чување.

— Жао ми је што нисам била у могућности да ти предам писмо раније — рекла је стављајући коверту на којој је Елоизиним рукописом било написано За Доминика на сто у дневној соби.

— Хвала ти што си испунила Елоизину жељу и донела писмо. Сигурно ти није било лако испунити тај задатак имајући у виду да се никада раније нисмо срели ни упознали — посматрао је Амалију са занимањем. Није могао себи да објасни зашто осећа ту необичну повезаност са неким ко му је потпуни странац, ни зашто има утисак као да је већ познаје од раније.

Ни Амалија није била равнодушна према Доминику, изненадило ју је што осећа толику привлачност и повезаност као да га познаје цео живот. Осећала је као да је и сама чињеница да јој се Доминик свиђа издаја Елоизиног поверења и прељуба.

— Време је да пођем, оставићу те да прочиташ писмо у миру.

— Испратићу те.

Када је Амалија отишла, Доминик је отворио коверту и извадио писмо. Готово да је могао да чује Елоизин глас како изговара речи написане на хартији док их је он читао.

 

Најдражи Доминик,

Нисам више поред тебе и сада су ове речи једино што могу да ти дам уместо утехе. Имали смо нешто лепо и драгоцено, јединствено, љубав каква се ретко када доживи. Била сам благословљена твојом љубављу и имала сам невероватну част да ти будем супруга. Али дошло је време да одем, и ти ме мораш пустити да одем, немој узалудно покушавати да ме задржиш крај себе, јер је то немогуће. Запамти, волела сам те свом снагом свог бића и увек ћу те волети. Сада, једина моја жеља је твоја срећа. Желим да будеш срећан, и обоје знамо да то нећеш постићи покушавајући да ме задржиш крај себе. Време је да кренеш даље. Мораш наставити да живиш без мене. Видећеш, биће тешко, али није немогуће. Временом, моје одсуство више неће бити тако болно. Желим да се сећаш свега лепог што смо проживели, а не да тугујеш и патиш за мном. Једини начин да то постигнеш јесте да дозволиш себи да поново волиш. Неку другу. Није лако препустити оног кога волиш некој другој, али она ће те усрећити, ја више то не могу да постигнем. Ово је мој опроштајни дар теби. Немој пропустити прилику да будеш вољен и волиш.

Воли те заувек,

Твоја Елоиза.

* * *

После дуго времена, Амалија је поново седела на стенама гледајући залазак.

— Чекала сам те — рекла је када јој се Елоиза придружила.

— Знам.

— Прошла су два месеца од прошлог сусрета. Однела сам писмо. Срела сам поново Доминика, сасвим сличајно. Видећу га поново — више је звучало као да тражи Елоизину дозволу, него као да је обавештава.

— Знам. Нас две смо повезане више него што можеш замислити. У трену када си оживела, ја сам умрла. Да ли сада разумеш?

— Желиш да кажеш да ништа није случајност? — упитала је збуњено.

— Амалија, имаш двадесет девет година. Твој живот је живот једног пустињака. Једино чему си се посветила јесте посао, избегаваш контакте са људим. Не умеш са људима. Немаш пријатеље и избегаваш да се зближиш са било киме. Не верујеш да постоји искрено пријатељство. Не допушташ никоме да те упозна, да ти се сувише приближи. Држиш људе на дистанци. Одбијаш да поверујеш да љубав постоји. Одбијаш да дозволиш да се заљубиш, да се неко заљуби у тебе — Елоизине речи су је повредиле зато што су биле истините. Описале су тачно оно што Амалија осећа и што мисли о себи.

— Сада те молим, чувај Доминика. Усрећи га.

— Обећавам ти — овог пута је желела да испуни обећање, јер је схватила да је то њена последња прилика да буде срећна.

— Хвала ти. Збогом… — прошапутала је Елоиза.



ТАОЦИ ЉУБАВИ

 

„Зашто се бавите овим послом?“ упитао је Филип Розенберг.

„Волим приче које се крију иза сваког уметничког дела. Сваки од њих прича невероватне приче о људским животима, о љубавима, сновима, надама, трагедијама… Свака од њих је фасцинантна, као и антиквитет који их, да тако кажем, отелотворује.“ Алина је изабрала необичну каријеру, трагала је за уметничким делима и откупљивала их за своје клијенте, о свом послу је волела да размишља као мешавини истраге, авантуре и преговарања. Филип Розенберг ју је ангажовао да пронађе и откупи необичан брош. Сваки пут када би била ангажована да пронађе неки предмет, волела је да истражи историјат тог предмета.

Овај брош је био права мистерија, било јој је потребно седам месеци напорног рада да га пронађе, а о самом предмету је знала само да је гроф Максимилијан Розенберг наручио брош од најпознатијег јувелира тог времена 1753. године.

„Ако волите приче, онда ће Вас ова занимати, госпођице Мартен.“

Филип је отворио кутију и са дивљењем први пут погледао брош, који је лежао на црном баршуну. Био је у облику лептира, златне нити које су чиниле крила биле су испреплетене у облику деликатне чипке у коју су били уметнути сафири у облику капљица и ситни округли дијаманти и смарагди. Био је ти изузетан ручни рад.

„Погледајте полеђину.“ Извадио је брош и показао јој. Писаним словима је било угравирано: „Елоизи, с љубављу и поштовањем. М.“ Испод натписа је био утиснут породични грб. „Увек сам сматрао да љубав најбоље представља лептир. Нешто нежно, деликатно, крхко. Нешто што траје кратко.“

„Не верујете у љубав?“ Алина је упитала са занимањем.

„Танка је граница између љубави и мржње. Изузетно танка. Понекад не приметимо тренутак када се љубав претвори у мржњу. Овај брош то доказује. Гроф Максимилијан Розенберг 1753. још увек није добио титулу грофа, отац му је тада био жив, али је преминуо годину дана касније, што је важан податак за ову причу. Максимилијан је био заљубљен у Елоизу, која је била ћерка познатог сликара, али није била адекватан кандидат за грофицу, није имала аристократско порекло, нити богатство. Гроф Розенберг, Максимилијанов отац, је од свог оца наследио титулу, породична имања, углед, али и дугове. Планирао је да сина ожени ћерком неког новопеченог богаташа жељног титуле и високог положаја на друштвеној лествици. Тада је било много таквих који су се обогатили у далеким колонијама у Јужној Америци, Африци, Азији. Није му било тешко да пронађе адекватну девојку са огромним миразом. Одабрао је извесну Софију, која није била заљубљена у грофовог сина, али се покорила очевој вољи. Максимилијан се побунио, али после неког времена и мноштва очевих претњи, схватио је да мора да мисли на породични углед и будућност своје две млађе сестре. Њима је такође био потребан мираз да би се могле удати, иначе би морале да оду у самостан. Без мираза, нема удаје. Максимилијан пристаје да се ожени Софијом и наручује опроштајни поклон за своју једину љубав, Елоизу. Ноћ у очи венчања заказује састанак са Елоизом поред језера, на месту где су се и раније састајали. Гроф Розенберг је претпоставио да син жели да побегне са љубавницом, па су се жестоко посвађали, из тог разлога је Максимилијан закаснио на састанак. Елоиза је три сата стајала крај језера и чекала верујући да ју је љубав њеног живота изневерила. Заправо је и Елоиза мислила да Максимилијан планира да побегну заједно, а не да је тај уговорени састанак заправо опроштај. Када је Максимилијан дошао на место састанка, пронашао је само њен бели свилени шал са извезеним иницијалима, како лежи бачен на земљи. Ноћ пуног месеца. Замислите како је језеро тада било обасјано месечином. Романтичан амбијент за самоубиство.“

„Како је то тужно,“ Алина је увек дозвољавала да је машта поведе у прошлост. Могла је јасно да оживи у својим мислима Филипову причу.

„Да, Максимилијан је веровао да се Елоиза убила, али је ипак одржао венчање. Једном се поверио својој супрузи да сваке ноћи када је пун месец сања да Елиоза долази на место састанка поред језера и дозива га.“

„Како знате све те детаље?“ упитала је у неверици.

„Моја породица је сачувала Софијин дневник. Али прича се не завршава Елоизиним трагичним нестанком. Године пролазе и Софија рађа два сина која је обожавала. Петнаест година од њиховог венчања, суседно имање купује извесни маркиз Ламар. Убрзо након што се уселио у свој нови замак, приређује велики бал на којем нове комшије и познанике упознаје са својом много млађом супругом. Сви су изненађени када се испостави да је мистериозна маркиза нико други до Елоиза. „Небеса нису видела већи гнев од љубави која је прерасла у мржњу, нити пакао срџбу већу од срџбе презрене жене.[1]“ Изгледа да је је Елоиза обожавала да чита „Жалосну младу“. Била је жељна освете и наговорила је свог супруга да финансијски уништи грофа Розенберга, што је овај са задовољством прихватио. У почетку се претварао да је грофов пријатељ, али га је стално успешно наговарао на лоше инвестиције. Када је Софија схватила да ће убрзо изгубити све, због љубави према својим синовима је прогутала свој понос и понизила се тиме што је отишла да моли маркизу да поштеди њене синове и одустане од освете. Чак јој је однела овај брош да би јој доказала да ју је гроф волео. Чак је признала другој жени да је њен супруг никада није волео, јер никада није преболео своју прву велику љубав из младости. Маркиза се насмејала на ту исповест и рекла да јој је Софија узела оно што је она највише волела, а сада ће она Софији узети све што има, то је заправо био тачан опис онога што је уследило. Гроф је банкротирао, а убрзо након што је изгубио своје богатство, умро је од сломљеног срца. Убила га је издаја жене коју је волео највише на свету.“

„Помало иронично, јер је он њу први напустио.“ Приметила је Алина.

„У праву сте. Видите, да је сачекао годину дана, његов отац би преминуо, и он би постао гроф, а самим тим би могао да бира коју ће од њих две да ожени. Софија је у целој тој причи била невина жртва животних околности.

„Шта је било са брошем?“

„Маркиза је задржала брош. Након тога му се губи сваки траг. О овом брошу сам прочитао у Софијином дневнику.“

„Хтели сте да га вратите у знак сећања на Софију.“

„Да, од сада ће се звати Софијин лептир , у част једне изузетне жене, која није имала слободу да изабере свој животни пут. У част жене којој је била ускраћена слобода избора.“

„На почетку сте ме питали због чега се бавим овим послом. Сада знате зашто. Видите, овај брош је савршен пример. Кроз њега људски животи и њихове невероватне приче живе кроз векове. Ваш брош прича о човеку и жени који нису били слободни да воле једно друго, и једној другој жени, која је била талац њихове љубави. Нажалост, још увек постоје људи слични њима који нису слободни да воле једно друго, јер постоји нека препрека њиховој љубави. У данашње време људи све узимају олако, као нешто што се подразумева, нешто што им припада, а нису ни свесни колико је слобода избора важна и колико је тешко било освојити битку за ту слободу и колико је векова било потребно да се тај сан о слободи избора оствари.“



[1] Вилијем Конгрив The Mourning Bride (Жалосна млада) 1697. чин III, 8



О СПИСАТЕЉИЦИ

 


  

         Сенада Мешковић

Рођена је 1989. године у Суботици, дипломирала право 2012. године, писањем као хобијем се бави од четвртог разреда основне школе, и још од основне школе највећа жеља јој је да буде писац. Воли књижевност, историју, архитектуру, историју уметности и шпански језик.

Пише романе и кратке приче у нади да ће једног дана објавити књигу, и учествује на књижевним конкурсима.

Први рад јој је објављен 2007. у Годишњаку поводом 100 година средње Економске школе Боса Милићевић у Суботици.

Живи у Суботици.