Суочавање са збирком песама Раденка Бјелановића, (1947, Велика), посведочиће о добром песнику и добром готовом производу, књижевном делу, необичне садржине и облика. У шест циклуса и седамдесет песама, уз пратећа графичка објашњења и улепшавања фотографијама слика уметника Момира Кнежевића, три рецензије врсних књижевника, Јована Стриковића, Миће Д. Игњатовића и најпотпуније Видака Масловарића, Удружење писаца Крагујевца објавило је Величку одницу у Библиотеци.

Ова књига изравнава многе расправе, од античких времена, Платона, Аристотела, Хомера, до средњовековних и ренесансних творенија, потом класицизма, реализма, надреализма, модернизма, постмодернизма и ововремених књижевно-научних погледа на књижевна дела, које теме треба да садржи  и шта да изражава уметничко књижевно дело: фикцију или стварност. У збирци за аутора није било тог питања. Тема ове књиге је ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА: трен је некад/ дужи од живота/ у трену се живи/ и умире а нафака нам је од Бога дата,/ док, слобода чува/ образ/ поштење/ и правду// а Велика/ Славна постојбина/ Крвљу људском/ Сва је опточена. Овим стиховима аутор открива простор, време, мотиве и слике које разлистава на страницама лепе (естетика) људске вредности (етика), своју ужу завичајност (етничко).

Песникова сазнања издвајају га из гомиле неупућених сазнања (егзотерија), назови песника па и критичара књижевних дела. Ипак, он своја унутрашња осећања доживљеног, опаженог и сазнатог (експресија) не показује само као сублимат субјекта и стварности, већ и интуитивном интелигенцијом савладава метафизичко, као што каже професор доктор Часлав Николић. Пре њега је и Његош устврдио да без муке се песма не испоја, а Игњатовић да песма је ковина, а песничком схватању филозофије живота као збиље и песничком сучељавању са збиљом Десанка Максимовић стихова Живот је један и само овде.

Та четири е (етика, естетика, етничко, етимологија) показују на ком је нивоу и каква је ждрака за такву одницу, са којом Бјелановић сучељава величко и српско сапостојање, не одвајајући микрозавичај, где му је пупчаник, од јединства са свесрпством, свесловенством и Космосом уз Космичке плавети (слика М. Кнежевића).

Из бивства свог народа, завичаја и времена обејанио је  Раденко шаровиту песмарицу, на основама онога што му је подарено, а затим из оданија сазнањима, психолошким тајанствима и социолошким пољима копатије (симпатије у сапостојању народне заједнице), антипатије и злодела. Све поменуте шаре уденуо је у заједничку нит (козистентно) држећи оба краја завојнице спирале коју ће читаоци и критичари, колеге и суграђани растезати.

Бјелановић је у свет поезије зашао, јер је имао шта ново и другачије да каже о свом народу, окружењу, себи и другим странама света, али и Космосу уопште. Пошавши од света какав не постоји нигде другде (не постоји тако/ Славна постојбина/небеско виђало и зрцало,/ али ту,/ бивало је поганих времена), можда је и у пријеперни (невоља) крочио да обејани за се и милет. Дакле, у сапостојању жеље и воље за бољим у темељишту топонима и жилишту хомонима, (родословља на атласу места), али и човечанства.

ЧУДЕСНЕ песме лирског, епског и драмског садржаја из филозофије живота и ојачане ауторовом имагинацијом су по много чему необичне и јединствене, без пандана.

ОПЕСМИО је Раденко узвишено, херојско, а и оно: кад што год ради/ ради наопако,/ војевање с Турцима  и погибељи Чериних синова: гробови младијем  породом,/ Брст, Пустокосе, Нимет (хлеб, храна), Вука, Орла, Лаж. Фрагментарно је приказао и неколико историјских бојева с Турцима и то празним речитативом, иштући да се и наше жртве за крст часни и веру ришћанску убележе у календаре  светомученика (Рекли бисмо, бар поред јудејских).

ТЕМЕ и слике исказане су разноврсним стиховима, бритким, духовитим и промишљеним језиком (Р. Барт) у разноликим ритмовима матерње мелодике.

Са неколико  изузетака, песме су у два, три, четири или више стихова. Стиховима ритмизира језичке исказе којима пева на вишем необичном нивоу од обичног говора, којим чара, заноси зачудно. Неки подсећају на раније текстуре ауторове и бивају протекст већ читаном.