Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                16 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Суочавање | Живота Марковић Пушкин





Суочавање са збирком песама Раденка Бјелановића, (1947, Велика), посведочиће о добром песнику и добром готовом производу, књижевном делу, необичне садржине и облика. У шест циклуса и седамдесет песама, уз пратећа графичка објашњења и улепшавања фотографијама слика уметника Момира Кнежевића, три рецензије врсних књижевника, Јована Стриковића, Миће Д. Игњатовића и најпотпуније Видака Масловарића, Удружење писаца Крагујевца објавило је Величку одницу у Библиотеци.

Ова књига изравнава многе расправе, од античких времена, Платона, Аристотела, Хомера, до средњовековних и ренесансних творенија, потом класицизма, реализма, надреализма, модернизма, постмодернизма и ововремених књижевно-научних погледа на књижевна дела, које теме треба да садржи  и шта да изражава уметничко књижевно дело: фикцију или стварност. У збирци за аутора није било тог питања. Тема ове књиге је ФИЛОЗОФИЈА ЖИВОТА: трен је некад/ дужи од живота/ у трену се живи/ и умире а нафака нам је од Бога дата,/ док, слобода чува/ образ/ поштење/ и правду// а Велика/ Славна постојбина/ Крвљу људском/ Сва је опточена. Овим стиховима аутор открива простор, време, мотиве и слике које разлистава на страницама лепе (естетика) људске вредности (етика), своју ужу завичајност (етничко).

Песникова сазнања издвајају га из гомиле неупућених сазнања (егзотерија), назови песника па и критичара књижевних дела. Ипак, он своја унутрашња осећања доживљеног, опаженог и сазнатог (експресија) не показује само као сублимат субјекта и стварности, већ и интуитивном интелигенцијом савладава метафизичко, као што каже професор доктор Часлав Николић. Пре њега је и Његош устврдио да без муке се песма не испоја, а Игњатовић да песма је ковина, а песничком схватању филозофије живота као збиље и песничком сучељавању са збиљом Десанка Максимовић стихова Живот је један и само овде.

Та четири е (етика, естетика, етничко, етимологија) показују на ком је нивоу и каква је ждрака за такву одницу, са којом Бјелановић сучељава величко и српско сапостојање, не одвајајући микрозавичај, где му је пупчаник, од јединства са свесрпством, свесловенством и Космосом уз Космичке плавети (слика М. Кнежевића).

Из бивства свог народа, завичаја и времена обејанио је  Раденко шаровиту песмарицу, на основама онога што му је подарено, а затим из оданија сазнањима, психолошким тајанствима и социолошким пољима копатије (симпатије у сапостојању народне заједнице), антипатије и злодела. Све поменуте шаре уденуо је у заједничку нит (козистентно) држећи оба краја завојнице спирале коју ће читаоци и критичари, колеге и суграђани растезати.

Бјелановић је у свет поезије зашао, јер је имао шта ново и другачије да каже о свом народу, окружењу, себи и другим странама света, али и Космосу уопште. Пошавши од света какав не постоји нигде другде (не постоји тако/ Славна постојбина/небеско виђало и зрцало,/ али ту,/ бивало је поганих времена), можда је и у пријеперни (невоља) крочио да обејани за се и милет. Дакле, у сапостојању жеље и воље за бољим у темељишту топонима и жилишту хомонима, (родословља на атласу места), али и човечанства.

ЧУДЕСНЕ песме лирског, епског и драмског садржаја из филозофије живота и ојачане ауторовом имагинацијом су по много чему необичне и јединствене, без пандана.

ОПЕСМИО је Раденко узвишено, херојско, а и оно: кад што год ради/ ради наопако,/ војевање с Турцима  и погибељи Чериних синова: гробови младијем  породом,/ Брст, Пустокосе, Нимет (хлеб, храна), Вука, Орла, Лаж. Фрагментарно је приказао и неколико историјских бојева с Турцима и то празним речитативом, иштући да се и наше жртве за крст часни и веру ришћанску убележе у календаре  светомученика (Рекли бисмо, бар поред јудејских).

ТЕМЕ и слике исказане су разноврсним стиховима, бритким, духовитим и промишљеним језиком (Р. Барт) у разноликим ритмовима матерње мелодике.

Са неколико  изузетака, песме су у два, три, четири или више стихова. Стиховима ритмизира језичке исказе којима пева на вишем необичном нивоу од обичног говора, којим чара, заноси зачудно. Неки подсећају на раније текстуре ауторове и бивају протекст већ читаном.

Етимологија и СТИЛ су без угледања (антипротезе) и одражавају песничку уметничку способност па и онда кад нису доследни правилима књижевне и граматичке теорије. То се односи и на изостављање правописних знакова и знакова интерпункције, места рима и украса, што су у понеком делу чинили Т. Милошевић и В. Стевановић, те ће цезуре и нагласке прочитати онај који зна да разуме лепоту песме и воли поезију.

Богат и једар ЈЕЗИК којим је спевана ова збирка јесте језик особеног народа; живи језик који је у Великој уобичајен и њиме се обогаћује. Такође, у песмама има симболике, метафора, атрибута, којима се обзнањују и проширују скривена места у текстурама. Песник је упесмио песму у посебну ФОРМУ, филозофичне исказе, сентенце, синтагме и тиме учинио још чуднијим мотиве, речене углавном насловима песама, покривши их од тривијалног  заштитном копреном.

Иако неки његов стих заличи на стих Васка Попе, разуме се да је поета сазревао и у постомодернизму, а не да је његова парадигма. Попине речи су песма, а код Раденка су изрази унутрашњег и спољашњег света и смисла, сигнали онога што јесте и није. Он се игра слободно развијајући језик и значења асоцијација.

У подужој песми, поеми, као код Пушкина и Љермонтова Раденко лирски изражава елементе збиље, теме и филозофије живота у наслову Погибија Чериних синова и то је само део збиље којим буди вековно и вечито трајање борбе. У архетипској свести носи многа врлутна времена, па из њих бележи три песме о оцу као Јесењин о мајци. Из песме у песму Бјелановић језгри између архетипа, света и сопства, а читалац очекује да ће песник узети пушку гледајући братску погибију/ријеч чува образ и имање//ријечи су/мера за истину//лаж свијетом одавно царује//мудри говор/овесели тмурног//једну жртву/ кад Турци/покосе/ десет пута/ми њима врнемо//од пушака/горе пропјевају//у домове/лелек и јауци...//

Но,  у одницу песник креће епским суновратима: Велика је/ небеско виђало//Величани јазук учинише//Шест је јаче//када гнијездо брани//Шест московки/о рамену виси//зорни лакци/чувени јунаци//Калудрани/ храбри Шекуларци/ соја Немањића//.

Из величке збиље, црногорско-српске, аутор је у оданије намерио, зашавши у имагинацију са неколико радосница и песничких зановети, ваљда да не би било све спрж, кам и трње у горчи, које као да нас враћају у давно време.

На крају треба рећи да је аутор овом збирком изразио  жељу ка сапостојању бољег и лепшег у свему, у човеку и времену, за постаџије и песнике и осветнике, који памте непријатеље.


О ПИСЦУ ПРИКАЗА

        
                                        Живота Марковић

Рођен је у Доњој Црнући 1937. године.

Од 1956. године објављује писане радове у новинама, а касније у часописима и зборницима. Дуго се бавио просветно-културним радом, био је учитељ, политиколог, новинар, публициста, привредник, песник и прозаиста.

До сада је објавио следећа књижевна дела: Разговор са звездама (2004), Питомљење ватре (2006), Жубори љубави (2007), Страх од анестезије (2007), Споменар снова и живота (2008), Шапати спомена измиља (2009), Душа глине (2011), Ођек воде (2011), Срце под каменом (2012), Икаров лет изнад гнезда (2013), Путовања у раздања (2014), Невреме на распућу (2015), Докле само (2016).

Члан је Удружења књижевника Србије.

Живи у Крагујевцу.