Милан Мима Дединац је рођен 27. септембра 1902. у Крагујевцу. Био је песник, есејиста, ликовни и позоришни критичар, новинар. Потиче из грађанске породице. Од 1904. живи у Београду где завршава основну школу, потом похађа гимназију али је 1915. евакуисан са другом српском децом у Француску, после повлачења војске из Србије, и похађа гимназију у Вилфрансу и Кану (1916-1918). Матурирао је 1921. у Трећој мушкој гимназији у Београду, и дипломирао француски језик на београдском Филозофском факултету 1927.

У међувремену је био (1924-1925) у уредништву часописа Сведочанства, уписао и 1925. прекинуо студије књижевности после чега одлази у Париз. Обилази библиотеку Сан Женевјев на Монмартру, Биро за надреалистичка истраживања и контактира Бретона, Елијара, Арагона, Артоа и говори о својим друговима у Београду и њиховим настојањима да се придруже борби за победу апсолутне слободе духа.

Своју поему Јавна птица, један од најзначајнијих надреалистичких текстова, објављује 1926. а 1927. анонимно и свој први текст у Политици, критику о позоришној представи  Видовдан Гаврила Принципа.

Као дописник листа Политика из Париза (1929-1930) извештава о културним дешавањима у позоришту, филму и другим уметностима. Враћа се 1930. у Београд и ради у Политикином одељењу за праћење стране штампе. Са Марком Ристићем уређује странице посвећене уметности и књижевности, а после прелази у спољнополитичку рубрику. Сарађује у надреалистичком алманаху Немогуће и Надреализам данас и овдје. Стаје иза надрелистичког манифеста објављеног у алманаху где је објавио и поему Пламен без смисла и Отворено писмо. Мобилисан је (1941-1943) и са архивом Генералштаба повлачи се у Сарајево, одакле је добровољно отишао у заробљеништво (Заган и Герлиц). Из заробљеништва је донео збирку Песме из дневника заробљеника број 60211 (1947), мешавину поетске прозе и песама о ропству и страдању, чежњи за слободом, љубави према завичају, својим најближим и отаџбини, а настала је у најбољим традицијама српске слободарске поезије. Доноси и превод Расинове Федре, драматизацију приповетке Лазе Лазаревића Све ће то народ позлатити, и дневник који је водио свакодневно.

Главни уредник Политике постаје 1944. и редовно сарађује у Борби, а 1948. са Јованом Поповићем покреће Књижевне новине и постају његови главни уредници.

Дединац је био веома ангажован интелектуалац: водио је Југословенско драмско позориште у Београду као уметнички директор (1948-1953), именован је за саветника за културу у југословенској амбасади у Паризу (1953-1955), радио је као управник Југословенског драмског позоришта у Београду (1956-1966).

Његова збирка песама  Од немила до недрага (1957), названа још и Песнички огледи са путовања по Црној Гори,  пева о природи, камену, птицама, сунцу и маслинама, чежњи за стапањем са природом, нестајањем у космосу, а човек је само судионик велике пантеистичке драме света и космоса. Овај црногорски циклус заокружује песничко дело Милана Дединца.

Дединац је најизразитији лирик међу надреалистима, сматрају га, слично Црњанском али на другачији начин, следбеником творца српске лирске песме Бранка Радичевића. Критичари су у његовим песмама истицали лиризам, непосредност и музикалност као основна обележја.

За своје стваралаштво је награђен: 1963. Седмојулском наградом за приређивање књиге поезије Бранка Радичевића (избор и уводни есеј), 1964. Змајевом наградом.

Умро је у Опатији 26. септембра 1966. Сахрањен је у Београду на сам дан рођења.

ПОСЛЕ БУЂЕЊА

После буђења ја чувам руке да их нико не дирне:

нека ми остану топле од твога додира из снивања.

Не умивам их зором, него их пустим да се охладе мирне.

Тихо се руке хладе. А тебе нема под небом мога

дозивања.

Руке се све више хладе, и глас ти из угашеног сна

све слабије сада чујем,

Али и друг ако ми приђе – још нећу да се рукујем. 

БРЕЗЕ

Гледам је већ годину дана и видим – дрво није.

Брезе су угашене свеће

А место дима,

над њима,

тмуша се колута и вије, и глуви облаци беже.

Нико, ни Сунце силно и кратко усред лета

неће је, јалову, да расцвета,

ни сан мој

да је ужеже.

Брезе су утуљене свеће

то видим, а место дима,

над њима,

црно небо прелеће и хладни ветрови беже.

У МАГЛИ

Друже, у шлеској магли,

у мају ме протресла јесен.

Ах, приђи да ти назрем лик,

шта ће ми твоја сен!

Сунце, утваро бела,

што ниси огањ узвитлан?

Не кликће птица у теби,

само си Сунчев сан.

Под тобом губи сенку

и човек, и зверка, и бор.

У магли постаје сена

о, сваки живи створ.

Ох, сени ове без сенке

што у маглама плове,

нека ми свака каже

ко је и како се зове.

Друже, у шлеској магли,

откуда у мају јесен?

Пружи ми руку топлију од хлеба,

ја нећу само сен.

Заган, 6. маја 1941.