Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                25 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Да не заборавимо



СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ

 

Један човек идући из вароши кући јао на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнест година, ишао поред њега пјешице. Сусретне их један човек, пак рече:

— То није право, брате, да ти јашеш, а дијете да иде пјешице; твоје су ноге јаче од његових.

Онда отац сјаше с магарца, и посади сина на њ. Мало даље сретне их други човек па рече:

— То није лијепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пјешице, твоје су ноге млађе.

Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човек, пак рече:

— Кака је то будалаштина: два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, пак да вас обојицу шћера.

Онда сјашу обојица, и пођу пјешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у сриједи. Сретне их четврти човек, пак рече:

— Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пјешице? Не би ли лакше било да један од вас јаше?

Онда отац рече сину:

— Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама; — пак онда обале магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смијати и чудити онда отац уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дријешити, повиче:

— Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свијету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; а људи нека говоре шта им драго.

Па онда узјаше на магарца а син поред њега пјешице; и тако отиду кући. 




ГЛУВИ ВУК

 

У селу Прњавору био један качар по имену Вук, који је био мало наглув. Једног дана нађе га неки његов пријатељ у шуми где сече дрво за обруч, да поправи кацу, па му назове бога:

— Добро јутро, пријатељу Вуче!

— Сечем обруче, — одговори он.

— Како си, јеси ли здрав?

— Чини ми се да је прав.

— Шта ради стара прија?

— Попушта мало оздо, па хоћу да је попритегнем, — одговори глувча.

Из антологије
Српске народне приповетке 
Милорад Панић-Суреп