СВИЈЕТУ СЕ НЕ МОЖЕ УГОДИТИ
Један човек идући из вароши кући јао на магарцу, а његов син, момчић од десетак-петнест година, ишао поред њега пјешице. Сусретне их један човек, пак рече: — То није право, брате, да ти јашеш, а дијете да иде пјешице; твоје су ноге јаче од његових. Онда отац сјаше с магарца, и посади сина на њ. Мало даље сретне их други човек па рече: — То није лијепо, момче, да ти јашеш, а отац да ти иде пјешице, твоје су ноге млађе. Онда узјашу обојица и пођу тако мало, али их сретне трећи човек, пак рече: — Кака је то будалаштина: два матора магарца на једној слабој животињи! Право би било да човек узме батину, пак да вас обојицу шћера. Онда сјашу обојица, и пођу пјешице, отац с једне стране, син с друге, а магарац у сриједи. Сретне их четврти човек, пак рече: — Ала сте ви чудна три друга! Зар није доста да двојица иду пјешице? Не би ли лакше било да један од вас јаше? Онда отац рече сину: — Ми смо обојица свакојако јахали на магарцу, сад ваља да магарац јаше на нама; — пак онда обале магарца на земљу, те му један свеже предње ноге, а други стражње, па га онда узму на колац међу се, и тако га понесу. А кад се људи који су их сретали и стизали стану сад још већма смијати и чудити онда отац уједанпут бацивши магарца на земљу и почевши га дријешити, повиче: | — Та онај је сваки човек луђи од овога магарца који хоће свему свијету да угоди. Ја ћу с мојим магарцем да чиним како сам и најпре по мојој вољи чинио; а људи нека говоре шта им драго. Па онда узјаше на магарца а син поред њега пјешице; и тако отиду кући. ГЛУВИ ВУК
У селу Прњавору био један качар по имену Вук, који је био мало наглув. Једног дана нађе га неки његов пријатељ у шуми где сече дрво за обруч, да поправи кацу, па му назове бога: — Добро јутро, пријатељу Вуче! — Сечем обруче, — одговори он. — Како си, јеси ли здрав? — Чини ми се да је прав. — Шта ради стара прија? — Попушта мало оздо, па хоћу да је попритегнем, — одговори глувча. ⪤ Из антологије Српске народне приповетке Милорад Панић-Суреп |