На Шекспира се често гледа
као на самониклог и усамљеног великана коме ништа не претходи и који не припада
ниједној одређеној епохи. Упркос својој универзалности, његова уметност је
дубоко традиционална и везана за своје време. За потпуније и боље схватање је
потребно познавати њене корене у претходном драмском развоју и у савременој
стварности. Многи Шекспирови стихови су усахли и казују нам мање него раније
зато што је смисао који су некад имали нестао, идеје које су ти стихови
изражавали су се повукле из модерне свести, а историјске околности на које су
се односили су давно заборављене. Средњовековно учење о утврђеном и
непроменљивом друштвеном поретку су наследили Шекспир и његови савременици. То
је био део општег традиционалног система мишљења које је засновано на начелима
аналогије, узајамне зависности и устаљене хијерархије. Услед наглих друштвених
и економских промена, у 16. веку, веровање у јасну поделу друштвених
сталежа је преузето. (Костић: 1983)
Текст Шекспирових драма је
интензиван и метафоричан. Аутор неуморно и успешно креира крупне кадрове који
изгледају као филм кад се нижу један за другим. (Кот: 1963) Интензивност и
метафоричност језика дају дубину и тежину његовим делима, а ово се посебно
опажа у Ромеу и Јулији. Ромео и Јулија подсећају
на филм управо због низа кадрова који се смењују. Иако не гледамо филм, јасно
можемо замислити све што прочитамо. Ово потврђује Јан Котово запажање да је
Шекспир истинитији од живота. (Кот: 1963)
Ромео и Јулија је дело
које се није очекивало од Шекспира и донело је са собом бројне промене. Пре
свега, политички свет Римског царства замењен је породичним светом ренесансне
Италије. Затим, јавно-реторски стил је замењен присно-лирским, а мотиве мржње и
освете су заменили мотиви љубави и помирења. Сензационалне окрутности су
уступиле место дубоко преживљеним осећајним кризама. (Костић: 1994)
Текст ове трагедије је први
пут објављен у кварто издању из 1597. године. Овај текст је састављен по
сећању, али је сразмерно добар. Друго издање је објављено две године касније,
вероватно са циљем да се поправи утисак који су читаоци стекли читајући прво
издање. Друго издање је дуже за око 700 стихова и претпоставља се да је поред
првог издања коришћен и Шекспиров рукопис. Драма је била популарна међу
читаоцима, па су објављена још три издања. (Костић: 1994) Може се са сигурношћу
рећи да је трагедија писана 1596. године. Као доња граница се узима 1593.
година због неких делова које је Шекспир преузео из дела објављених те године.
Ипак, за годину настанка се узима 1596. година. Ова година је усвојена због
стилских одлика дела. Заправо, у то време је Шекспир писао изразито лирском
компонентом. (Костић: 1994)
Прича о трагичној судбини
двоје младих љубавника је од раних времена позната светској књижевности. За
Шекспирову обраду ове приче, значајну улогу има новела Матеа Бандела. Много
значајнија је стихована верзија Артура Брука Трагична прича о Ромеу и
Ђулијети. Ова верзија је Шекспиру послужила као извор за своју обраду.
Шекспир је из Брукове новеле преузео неке појединости које су додате француској
верзији. Сажео је заплет радње и свео га на неколико дана. Ликови који су код
Брука само поменути, код Шекспира су развијени и имају важну улогу у заплету.
Смрт младих љубавниика није само последица деловања сила судбине, тј. сила које
су ван њихове власти и одговорности, већ и неслоге њихових породица и немира у
граду. (Костић: 1994)
Догађа се да Шекспир извргне
руглу страст, али код њега љубав никад није грешна. Ромео и Јулија су симбол
чистоте и невиности. Ни отац Лаврентије се, у име морала, не противи њиховој
љубави. Схвата да су на страни морала и да њихова љубав треба да се успротиви
клановима и мржњи која разара град. Лаврентијева жеља ће бити испуњена тек
после смрти Ромеа и Јулије који се жртвују мислећи да је ово друго мртво.
(Аврил: 2013)
Све до велике прекретнице, до
Тибалтове и Меркуцијеве смрти, ово дело је више лирска комедија него трагедија.
Трагичан ток радње почиње у трећем чину. Судбина убрзава ток радње све
немилосрднијим догађајима да би на крају довела до смрти младих љубавника.
(Костић: 1994) Трагедију можемо поделити на пет фаза:
1. говори се о
општој љубави,
2. прати се развој
љубави Ромеа и Јулије и њихов договор о венчању,
3. испуњење љубави и
велики преокрет,
4. привидна Јулијина
смрт,
5. стварна смрт
Ромеа и Јулије.
Прва сцена првог чина
представља узрок немогућој љубави Ромеа и Јулије. Свађа која је избила,
изазвала је тучу која је прерасла у крвну освету, тачније свађа је била повод
за покретање крвне освете између породица Капулет и Монтеки. Разлог крвне освете
која је постала традиција је давно заборављен. Морала се пролити нечија крв
како би традиција била испоштована. Нико није могао ни да наслути колика ће
бити цена проливене крви. (Костић:1994)
Шекспир има могућност избора
кад говори о страсти и љубави. Може да бира иронију и бурлеску из Сна
летње ноћи, или трагични лиризам Ромеа и Јулије. Он никад не
упада у срцепарајућу романсу иако допушта себи да весело руши витешку традицију
у Сну летње ноћи. Ромео и Јулија ће се волети без обзира на правила
која FIN AMOR намеће. (Аврил: 2013) Кад смо код рушења традиције, треба истаћи
повезаност са трубадурима. Најпре се уочава трубадурско одбацивање устаљене
етичке и друштвене норме, као и то да је сва пажња усмерена на специфичну
љубав. Пратећи животе Ромеа и Јулије, потврђује се да љубав има моћ да у
љубавнику изазове врлину и отменост, потврђује се да је љубав пут уздизања
духа. Ако обратимо пажњу на тон трагедије, уочићемо да је реч о трубадурској
мелодији из 12. века. Трубадурске мелодије из 12. века пре свега певају о
кобној љубави с несрећним крајем, о смртоносној љубави која је лепша што је
фаталнија и несрећнија. (Арсенијевић-Митрић: 2017)
Фаталност је присутна од
самог почетка, а прве знаке фаталности уочавамо када хор најављује оно што ће
тек доћи:
Љубав двоје младих у злокобном знаку,
. . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
. .
Живеће два часа на скученој бини.
(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)
Ова фаталност није последица
моћи љубавног напитка. Препреку њиховој љубави представљају немири у граду у
којима се два супарничка клана сукобљавају и међусобно убијају. Судбина ово
двоје младих је одређена рођењем и није наклоњена њиховој љубави.
Туча резултира смрћу једног
Капулета и чини Ромеа убицом. Сплет околности га заувек одваја од Јулије, али
га не спречава да је и даље воли. Кад бива увучен у тучу против своје воље,
Ромео узвикује: (Аврил: 2013)
Судба се са мном спрда!
(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, III, 1)
Јулија Кристева поставља
питање да ли љубав Ромеа и Јулије представља покушај помирења породица. Њих
двоје нису придавали значаја мржњи међу породицама, нису били уплетени у тај
ланац мржње. Било је очекивано да се и они мрзе, али су љубављу надјачали
мржњу. Њихова љубав еј била високо изнад приземне, примитивне и безразложне
мржње. Живели су за кратке тренутке уживања у љубави и бежали у свет који су
сами створили. Својом љубављу су изазивали закон, приближили се лудилу и
спремни су на злочин. Љубав никако не може бити злочин, али свако одступање од
правила друштва се сматра злочином. Они су сами себе казнили смрћу.
(Кристева: 2011) Љубав Ромеа и Јулије је љубав на први поглед. Та љубав се није
могла очекивати од Ромеа јер је веровао да воли Розалину. На балу код
Монтекијевих се дешава преокрет. Видевши Јулију, Розалина постаје само бледа
сенка. Сусрет погледа Ромеа и Јулије је био први корак њихове љубави која се
продубљује и кулминира смрћу. Јулијин отац им даје довољно времена да се заљубе
једно у друго не отеравши Ромеа са бала. Нема никаквог љубавног напитка,
постоје само двоје младих који су се препознали, а да се нису познавали.
(Кристева: 2011)
У љубави Ромеа и Јулије се
уочавају фазе петраркистичког романа и Петраркини кодекси љубави. Прва фаза је
њихово упознавање на балу. За ово упознавање се везује Ромеово заљубљивање на
први поглед, што је Петраркин кодекс љубави. Ромеова неизмерна патња због
препрека у остваривања љубави је такође петраркистичка.
Шекспир у овој драми показује
нову вештину у грађењу карактера. Кад приказује своје љубавнике, примењује нов
поступак. Ромео и Јулија нису статични, већ се развијају и мењају под утицајем
својих преживљавања и спољних околности. Шекспир полази од ниског нивоа
зрелости својих љубавника. Нешто више о Ромеу сазнајемо од Бенволија који га
представља као адолесцента који је занет љубављу према Розалини. Ромеов говор
потврђује да је та љубав површна као и његова осећања. Од овог тренутка се
прати Ромеово сазревање које прате надахнути лирски изливи осећања при сусрету
са Јулијом. Потврда његовог сазревања је и то што се удаљава од Бенволијевог и
Меркуцијевог лудирања. Сазревање је још изразитије код Јулије. (Костић: 1994)
Она не крије своју љубав:
Тако би и Ромео,
И да се не зове Ромео,
Задржао исто мило савршенство
И без тог назива. Ромео, баци га!
Па за то име што није ни делић твој
Узми ме целу!
(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)