Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                14 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Осврт | Софија Ивановић
Ромео и Јулија као трагични љубавници



На Шекспира се често гледа као на самониклог и усамљеног великана коме ништа не претходи и који не припада ниједној одређеној епохи. Упркос својој универзалности, његова уметност је дубоко традиционална и везана за своје време. За потпуније и боље схватање је потребно познавати њене корене у претходном драмском развоју и у савременој стварности. Многи Шекспирови стихови су усахли и казују нам мање него раније зато што је смисао који су некад имали нестао, идеје које су ти стихови изражавали су се повукле из модерне свести, а историјске околности на које су се односили су давно заборављене. Средњовековно учење о утврђеном и непроменљивом друштвеном поретку су наследили Шекспир и његови савременици. То је био део општег традиционалног система мишљења које је засновано на начелима аналогије, узајамне зависности и устаљене хијерархије. Услед наглих друштвених и економских промена, у 16. веку, веровање у јасну поделу друштвених  сталежа је преузето. (Костић: 1983)

Текст Шекспирових драма је интензиван и метафоричан. Аутор неуморно и успешно креира крупне кадрове који изгледају као филм кад се нижу један за другим. (Кот: 1963) Интензивност и метафоричност језика дају дубину и тежину његовим делима, а ово се посебно опажа у Ромеу и ЈулијиРомео и Јулија подсећају на филм управо због низа кадрова који се смењују. Иако не гледамо филм, јасно можемо замислити све што прочитамо. Ово потврђује Јан Котово запажање да је Шекспир истинитији од живота. (Кот: 1963)

Ромео и Јулија је дело које се није очекивало од Шекспира и донело је са собом бројне промене. Пре свега, политички свет Римског царства замењен је породичним светом ренесансне Италије. Затим, јавно-реторски стил је замењен присно-лирским, а мотиве мржње и освете су заменили мотиви љубави и помирења. Сензационалне окрутности су уступиле место дубоко преживљеним осећајним кризама. (Костић: 1994)

Текст ове трагедије је први пут објављен у кварто издању из 1597. године. Овај текст је састављен по сећању, али је сразмерно добар. Друго издање је објављено две године касније, вероватно са циљем да се поправи утисак који су читаоци стекли читајући прво издање. Друго издање је дуже за око 700 стихова и претпоставља се да је поред првог издања коришћен и Шекспиров рукопис. Драма је била популарна међу читаоцима, па су објављена још три издања. (Костић: 1994) Може се са сигурношћу рећи да је трагедија писана 1596. године. Као доња граница се узима 1593. година због неких делова које је Шекспир преузео из дела објављених те године. Ипак, за годину настанка се узима 1596. година. Ова година је усвојена због стилских одлика дела. Заправо, у то време је Шекспир писао изразито лирском компонентом. (Костић: 1994)

Прича о трагичној судбини двоје младих љубавника је од раних времена позната светској књижевности. За Шекспирову обраду ове приче, значајну улогу има новела Матеа Бандела. Много значајнија је стихована верзија Артура Брука Трагична прича о Ромеу и Ђулијети. Ова верзија је Шекспиру послужила као извор за своју обраду. Шекспир је из Брукове новеле преузео неке појединости које су додате француској верзији. Сажео је заплет радње и свео га на неколико дана. Ликови који су код Брука само поменути, код Шекспира су развијени и имају важну улогу у заплету. Смрт младих љубавниика није само последица деловања сила судбине, тј. сила које су ван њихове власти и одговорности, већ и неслоге њихових породица и немира у граду. (Костић: 1994)

Догађа се да Шекспир извргне руглу страст, али код њега љубав никад није грешна. Ромео и Јулија су симбол чистоте и невиности. Ни отац Лаврентије се, у име морала, не противи њиховој љубави. Схвата да су на страни морала и да њихова љубав треба да се успротиви клановима и мржњи која разара град. Лаврентијева жеља ће бити испуњена тек после смрти Ромеа и Јулије који се жртвују мислећи да је ово друго мртво. (Аврил: 2013)

Све до велике прекретнице, до Тибалтове и Меркуцијеве смрти, ово дело је више лирска комедија него трагедија. Трагичан ток радње почиње у трећем чину. Судбина убрзава ток радње све немилосрднијим догађајима да би на крају довела до смрти младих љубавника. (Костић: 1994) Трагедију можемо поделити на пет фаза:

1. говори се о општој љубави,

2. прати се развој љубави Ромеа и Јулије и њихов договор о венчању,

3. испуњење љубави и велики преокрет,

4. привидна Јулијина смрт,

5. стварна смрт Ромеа и Јулије.

Прва сцена првог чина представља узрок немогућој љубави Ромеа и Јулије. Свађа која је избила, изазвала је тучу која је прерасла у крвну освету, тачније свађа је била повод за покретање крвне освете између породица Капулет и Монтеки. Разлог крвне освете која је постала традиција је давно заборављен. Морала се пролити нечија крв како би традиција била испоштована. Нико није могао ни да наслути колика ће бити цена проливене крви. (Костић:1994)

Шекспир има могућност избора кад говори о страсти и љубави. Може да бира иронију и бурлеску из Сна летње ноћи, или трагични лиризам Ромеа и Јулије. Он никад не упада у срцепарајућу романсу иако допушта себи да весело руши витешку традицију у Сну летње ноћи. Ромео и Јулија ће се волети без обзира на правила која FIN AMOR намеће. (Аврил: 2013) Кад смо код рушења традиције, треба истаћи повезаност са трубадурима. Најпре се уочава трубадурско одбацивање устаљене етичке и друштвене норме, као и то да је сва пажња усмерена на специфичну љубав. Пратећи животе Ромеа и Јулије, потврђује се да љубав има моћ да у љубавнику изазове врлину и отменост, потврђује се да је љубав пут уздизања духа. Ако обратимо пажњу на тон трагедије, уочићемо да је реч о трубадурској мелодији из 12. века. Трубадурске мелодије из 12. века пре свега певају о кобној љубави с несрећним крајем, о смртоносној љубави која је лепша што је фаталнија и несрећнија. (Арсенијевић-Митрић: 2017)

Фаталност је присутна од самог почетка, а прве знаке фаталности уочавамо када хор најављује оно што ће тек доћи:

 Љубав двоје младих у злокобном знаку,

. . .. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Живеће два часа на скученој бини.

(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)

Ова фаталност није последица моћи љубавног напитка. Препреку њиховој љубави представљају немири у граду у којима се два супарничка клана сукобљавају и међусобно убијају. Судбина ово двоје младих је одређена рођењем и није наклоњена њиховој љубави.

Туча резултира смрћу једног Капулета и чини Ромеа убицом. Сплет околности га заувек одваја од Јулије, али га не спречава да је и даље воли. Кад бива увучен у тучу против своје воље, Ромео узвикује: (Аврил: 2013)

Судба се са мном спрда!

(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, III, 1)

Јулија Кристева поставља питање да ли љубав Ромеа и Јулије представља покушај помирења породица. Њих двоје нису придавали значаја мржњи међу породицама, нису били уплетени у тај ланац мржње. Било је очекивано да се и они мрзе, али су љубављу надјачали мржњу. Њихова љубав еј била високо изнад приземне, примитивне и безразложне мржње. Живели су за кратке тренутке уживања у љубави и бежали у свет који су сами створили. Својом љубављу су изазивали закон, приближили се лудилу и спремни су на злочин. Љубав никако не може бити злочин, али свако одступање од правила друштва се сматра злочином. Они су сами себе казнили смрћу. (Кристева: 2011) Љубав Ромеа и Јулије је љубав на први поглед. Та љубав се није могла очекивати од Ромеа јер је веровао да воли Розалину. На балу код Монтекијевих се дешава преокрет. Видевши Јулију, Розалина постаје само бледа сенка. Сусрет погледа Ромеа и Јулије је био први корак њихове љубави која се продубљује и кулминира смрћу. Јулијин отац им даје довољно времена да се заљубе једно у друго не отеравши Ромеа са бала. Нема никаквог љубавног напитка, постоје само двоје младих који су се препознали, а да се нису познавали. (Кристева: 2011)

У љубави Ромеа и Јулије се уочавају фазе петраркистичког романа и Петраркини кодекси љубави. Прва фаза је њихово упознавање на балу. За ово упознавање се везује Ромеово заљубљивање на први поглед, што је Петраркин кодекс љубави. Ромеова неизмерна патња због препрека у остваривања љубави је такође петраркистичка.

Шекспир у овој драми показује нову вештину у грађењу карактера. Кад приказује своје љубавнике, примењује нов поступак. Ромео и Јулија нису статични, већ се развијају и мењају под утицајем својих преживљавања и спољних околности. Шекспир полази од ниског нивоа зрелости својих љубавника. Нешто више о Ромеу сазнајемо од Бенволија који га представља као адолесцента који је занет љубављу према Розалини. Ромеов говор потврђује да је та љубав површна као и његова осећања. Од овог тренутка се прати Ромеово сазревање које прате надахнути лирски изливи осећања при сусрету са Јулијом. Потврда његовог сазревања је и то што се удаљава од Бенволијевог и Меркуцијевог лудирања. Сазревање је још изразитије код Јулије. (Костић: 1994) Она не крије своју љубав:

Тако би и Ромео,

И да се не зове Ромео,

Задржао исто мило савршенство

И без тог назива. Ромео, баци га!

Па за то име што није ни делић твој

Узми ме целу!

(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)

Нема више љубави из далека код Шекспира. Нема ни госпиног недореченог воли ме, не воли ме  нећкања. Ово је Јулија која још нема ни четрнаест година и која ће, и поред срамежљивости и румених образа, више због узбуђења него због стида, постати супруга и драгана своме младом љубавнику. (Аврил: 2013; 162)

Тиме што полази од ниског нивоа зрелости, Шекспир жели да покаже како права љубав чини да човек сазрева и развија своја осећања и учини их дубљим. Сазревање је видљивије код Јулије јер је она још девојчица и њено размишљање је још увек дечије. На мајчино питање о удаји одговара да је удаја за њу част о којој не сања. Касније, кад искуси први љубавни занос, каже како би волела да држи Ромеа уз себе као дете које држи везану птицу којом се игра. Ова изјава долази из ње као девојчице још несвесне дубине својих осећања. Наглашавањем њене незрелости се појачава моћ деловања љубави и приказује се како љубав од незрелог детета ствара зрело биће које је спремно да воли и буде вољено. Након што спознаје дубину својих осећања, Јулија бива ухваћена у ковитлац кобних околности и остаје без подршке. (Костић: 1994)

Да је лако освојити њено срце, показује још на балкону али се не каје због тога. По слободи тона и осећања, женски лик који Шекспир ствара је потпуно нов.

Одиста, Монтеки лепи, одвише сам

Занета тобом, па би могао

Да мислиш да сам лаког држања.

Ал' веруј, племићу, бићу вернија

Но оне које имају више лукавства

Да буду горде.

(Виљем Шекспир, Ромео и Јулија, II, 2)

Јулија ненамерно кокетира, показује све чиме је обдарена, даје све попут детета и препушта се љубави као жена. (Аврил: 2013) Она у смрт одлази као искусна жена која је сама у својој несрећи коју прихвата одлучно и храбро. (Костић: 1994)

Мотив љубави је средиште драме, и не само драме, већ постаје средиште Ромеовог и Јулијиног живота. Ова трагедија описује први искрен љубавни занос двоје младих љубавника којима се, наизглед, живот смеши. Еротски мотив се манифестује на различите начине: скаредни, хумористично-цинични, књишко-извештачени. Сви ови начини потврђују однос Ромеа и Јулије као савршеног склада духовног и телесног. Након глорификовања идеалног вида љубави, настаје трагична тишина. Ромео и Јулија су усамљени прогнаници у свом свету и у томе је део њихове несрећне судбине, због тога и настаје тишина. Ромео је и физички прогнан, а Јулија је духовно потпуно изолована. Прво је напушта Ромео, затим је отац одбацује, мајка не жели да има икакве везе са њом. На крају, она се удаљава од дадиље јер је схватила да је нико од ближњих не разуме. Схватила је да они не разумеју њену љубав према Ромеу и да им је битнија њена удаја за Париса него њена срећа. (Костић: 1994) Карактеристика ове драме је лирски сјај. Драма обилује изванредним изливима љубавне поезије, а најважније сцене су разговори младих љубавника. (Костић: 1994)

Цветан Тодоров каже да је могућност замене личности у љубави или лака, или тешка, или немогућа. У случају Ромеа и Јулије, замена је немогућа и то објашњава личну сферу односа у којој је немогуће заменити особу за коју смо везани и коју волимо. Љубав се одликује немогућношћу сваке замене. Ову констатацију потврђује слика мртвих тела Ромеа и Јулије. Они судоказ да права и дубока љубав не зна за могућност замене. Они су препознали једно у другом различитост од остатка света, њих двоје су од првог сусрета знали да неће моћи једно без другог, да ће их на овом свету само смрт раставити. Али, смрт представља само тренутну раздвојеност јер ће умрети заједно и остварити своју љубав на месту где нема никакве препреке за њу. Волеће без страха да ће неко покушати да их раздвоји и забрани њихову љубав. (Тодоров: 2003) Оно што љубав чини посебном јесте немогућност замене вољене особе. Осећање универзалне љубави Хришћанска традиција велича како агапе. Агапе је Хришћанска љубав и не може се замислити без љубави према Богу. Ромео и Јулија су пример овакве љубави јер је њихова љубав духовна, долази из дубине срца. Они теже духовном спајању, а не физичком. (Тодоров: 2003) Веселин Костић за душу каже: Душа је бесмртна и покреће тело не додирујући ни један његов део. (Костић: 1994; 61) Управо ова реченица најбоље описује љубав Ромеа и Јулије.

Љубав долази од Бога и Њему се враћа. Њих двоје су узвратили љубав љубављу. Како би своју љубав учинили нераскидивом, венчавају се у цркви. За сведока имају само Бога и оца Лаврентија који их венчава. Црква нуди уточиште њима и њиховој љубави. Њихова љубав сада постаје вечна и нико је не може уништити јер оно чему је Бог сведок, само Он може уништити. (Тодоров: 2003) Ако пажљиво пратимо развој љубави младих љубавника, уочићемо да она у једном тренутку представља ерос –  жудњу, али не телесну жудњу, а у другом представља пхилију – радост због љубави. Тренуци пхилије су ретки, а један од њих је венчање. Ерос се јавља кад су раздвојени, а пхилија почиње њиховим спајањем. (Тодоров: 2003)

Кроз драму се уочава спремност на жртву због љубави. Јулија ће пристати на привремену и привидну смрт како се не би удала за Париса. У тренутку када је износе из куће, свадбена поворка постаје погребна. Овај моменат је карактеристичан за народну поезију.

До Ромеа не стиже писмо у коме га обавештавају да је Јулијина смрт привидна, да није стварно умрла. Он одмах купује отров и одлази на њен гробиспија отров и умире, а Јулија се буди. Видевши свог драгог мртвог, узима његов нож и убија се. Овим чином, Јулија подсећа на грлицу која је вечно верна свом изабранику. Јулија у смрти види спас и једини начин да не погази своју верност и љубав коју осећа према Ромеу. Овде се смрт може посматрати као заштитник њихове љубави. Смрт сада мења боју, од црне, за њих двоје, постаје бела. Њихову невину и неправедно забрањену љубав само смрт штити и чини је вечном. Ромео и Јулија постају идеал љубави због своје борбе за љубав и њихова жртва зааслужује да је велича великан као што је Шекспир. Прича о љубави ово двоје младих заљубљеника у љубав доказује да живот без љубави и није живот. Јулија је могла да се уда за Париса ког не воли, али није желела живот и брак без љубави. Није одустала од човека ког је изабрала за животног сапутника, одлучно и храбро се супротставила вољи родитеља, а све то по цену живота за који није марила без Ромеа. (Тодоров: 2003)

Кад говоримо о заједничком простору Ромеа и Јулије,  мрачна јама се јавља као једини простор у коме је њихово заједништво стварно. Ноћ је њихово време јер они као љубавници ноћи остају усамљеници. Љубав наших усамљеника је најлепши љубавни сан на Западу. Идила љубави, коју су изградили, прекинута је наизглед безосећајном смрћу. Њихова смрт не само да није безосећајна, него је пуна страсти и одлика је ероса   ̶ бескрајне жеље. Они су желели да споје две врсте љубави: Љубав као агапе и телесну љубав. Били су на корак до остварења, али ипак су остварили љубав као агапе. (Кристева: 2011)

Ромео и Јулија није прича о страсти, већ о љубави. Њих двоје су могли да се воле да су имали времена, да их локалне мржње нису присилиле на очајање. Они одлазе у смрт исто онако како су се предали љубави. Никада гробница није толико личила на брачну постељу. Изгледа да је њихова смрт била неопходна да омогући помирење њихових породица и читавог града. Тај негдашњи мир је поново постигнут приношењем невољних жртава, живота Ромеа и Јулије. (Аврил: 2013) Њихова љубав је постала вечна тако што је записана и они остају да живе у срцима читалаца који разумеју њихову љубав.



ЛИТЕРАТУРА

 

1. Арсенијевић-Митрић 2017: Јелена Арсенијевић-Митрић, презентација Наслеђе трубадура у поезији Дантеа и Петрарке

2. Аврил 2013: Никол Аврил, Ромео и Јулија,у Речник љубавне страсти, Службени гласник: Београд

3. Костић 1983: Веселин Костић, Шекспиров живот и свет, Научна књига: Београд

4. Костић 1994: Веселин Костић, Стваралаштво Виљема Шекспира II, СКЗ

5. Кот 1963: Јан Кот, Шекспир наш савременик, СКЗ: Београд

6. Кристева 2011: Јулија Кристева, Ромео и Јулија: пар љубави – мржње у Љубавне повести, ИКЗС: Нови Сад

7. Тодоров 2003: Цветан Тодоров, Путеви љубави  у Несавршени врт, Геопоетика: Београад

 

О СПИСАТЕЉИЦИ


             Софија Ивановић

Рођена је 29. октобра 1996. године у Крагујевцу.  

Студент је Филолошког факултета у Крагујевцу, одсек за Филологију. Пише поезију и есеје. Има објављене две збирке песама, Моћ љубави и Валцер срца.

Живи у Крагујевцу.