конфете су разасуте по поду

и као увели локвањи

плове првим јануаром

док у бубним опнама је грч

због застоја на коридору

између буке и тишине

сем тога, све је исто:

плафон је још увек

безизражајно бео

а сунце се

распукло кроз ролетне

као зрео нар

жена на шалтеру на аутобуској

ми каже: 

„данас си први који се насмејао, 

и хвала ти због тога“

то је било као свеж бурек у два ујутру

или читање руског романа у возу

као топла купка после полумаратона

или поезија некоме ко је потајно очекује

све до првог мраза на наочарама

у коме су се скореле

космичке хладноће бивствовања

⪤

не знам о чему би читала

можда о аналогном фотоапарату

на дну дрвене фиоке

како чезне за сунцем

не знам о чему би читала

али читаћеш сигурно о нама

далеке речи покушавам дозвати

Шопеном, самоћом и можда тобом

далеке речи које нису речи

него аеродром за папирне змајеве живота

та шаренила која никад полетети неће

утапају тугу у мастиљастој ували мог длана

и тек након тога почињу да дишу

различитим ритмовима плућа читалаца

једино у треперавим микрокосмосима наде

видећеш њихов лет

О ПЕСНИКУ

 

          Марко Мозетић

Рођен је 1995. године у Шапцу. Студент је Биомедицинског инжењерства на Факултету техничких наука у Новом Саду. Године 2015. објављује своју прву књигу Уточиште која садржи поезију, прозу и драму.

Живи у Шапцу и Новом Саду.

⪤