Ивана Франка можемо представити као полиглоту, песника, прозаисту, драматурга, преводиоца, књижевног критичара, историчара књижевности, лингвисту, социолога, филозофа, публицисту, етнографа, библиографа и издавача, али и као револуционара, опозиционара, родољуба и борца за слободу украјинског народа. О њему Дмитро Павличко, познати писац старије генерације, каже: Тешко је наћи у светској литературе личност величанственију и трагичнију, више сличну Мојсију, који је 40 година водио свој народ у обећану земљу, али на њу није крочио, него што је фигура Франка, који је 40 година био духовни вођа угњетеног украјинског народа, али није дочекао долазак слободе.

За 60 година живота, и поред тога што је више пута био затваран и што је при крају живота био хендикепиран парализом руку, Украјини и човечанству оставио је грандиозни опус од преко 4600 наслова.

• Франково стваралаштво 

Из огромног и веома разноврсног стваралачког опуса Ивана Франка, на пар страница може се дати једино блиц преглед, само набрајање у назнакама – тек колико да се назре величина овог подвижника.

У области поетског стваралаштва треба споменути неколико најпознатијих збирки Франкових песама које бацају светло на његове преокупације у литерарном стваралаштву: Са планина и низина, Увело лишће, Мој смарагд, Из дана туге, Semper tiro.

 Франко је написао и већи број поема: Смрт Каина, Поема о белој кошуљи, Сахрана, Иван Вишенскиј, а најпознатија и свакако најзначајнија је поема Мојсије. 

 У области дечије литературе Франко је обогатио украјинску књижевност књигама: Док су звери још говориле,  Лисац Микита (поема), Лел и Полел, Догодовштине Дон Кихота, Абу-Каземове нануле и друге.

 Романи, којих је написао десетак, су књижевна форма у којој је сублимирао своја животна и стваралачка искуства: Boa constrictor, Борислав се смеје, Захар Беркут, Херој по нужди, Велика бука,  За домаће огњиште, Основе друштва, Укрштени путеви. 

Новеле и приповетке, којих има стотинак, такође су му биле омиљена форма стварања. Овде ћу споменути две најпознатије збирке: У зноју чела свога и Сличице из Галиције.

У области драмског стваралаштва Франко се показао као мајстор социјално-психолошких и историјских драма, а најпознатије су му драме: Украдена срећа, Три кнеза за један престо, Сан кнеза Свјатослава, Суд светог Николе, Камена душа и друге. 

Теорију књижевности и историју украјинске књижевности, као врсни познавалац, Франко је обогатио стотинама радова, од којих свакако треба истаћи петотомно фундаментално издање Апокрифи и легенде из украјинских рукописа, затим капитална дела О тајнама поетског стваралаштва и Теорија и развој историје књижевности и многи други радови.

У области преводилаштва до пуног изражаја је дошао раскошни таленат и интелектуални капацитет Ивана Франка. Као познавалац великог броја језика (преводио је са 14 језика) својим преводима је украјинском читаоцу приближио духовну баштину светске цивилизације.

У области лингвистике Франко је објави читав низ радова, а још више оних који нису строго лингвистички али се непосредно ослањају на лингвистику. Међу најзначајније свакако спада студија: Књижевни језик и дијалекти, који би се, у слободнијој интерпретацији, могао назвати приручником у борби за јединствен украјински књижевни језик, који се темељио на дијалектима централне Украјине, обогаћен западноукрајинским особеностима. То је био језик Тараса Шевченка и за Франка је он еталон украјинског књижевног језика. Међутим, ова борба није била једина у Франковом животу. Напротив, цео његов живот је био непрекинути низ борби из којих је увек излазио окрвављен, а понекад и као победник. Једна од таквих борби била је против латинизације украјинске азбучне графике, о чему пише у раду Азбучни рат у Галицији 1869.

У области етнографије и фолклористике Франко је сакупио обиље материјала, који је научном методологијом обрадио, и о томе написао читав низ студија и чланака. За капитална сматрају се: Преглед радова из области етнографије Галиције у XIX веку и Студија о украјинским народним песмама. 

Своје филозофско-социолошке и друштвено-политичке концепције је објединио у студијама: Наука и њено становиште у односу на радничку класу и Мисли о еволуцији у историји човечанства. 

Радови из области економије и социологије, гледано са временске дистанце, посвећени су, у првом реду, социјалном статусу радника и сељака. О томе сведоче наслови неких његових радова: Индустријски радници у источној Галицији, О раду, Власништво над земљом у Галицији, Сеоски покрет у Галицији, и читав низ сличних наслова. 

Тесно повезани са претходним су и безбројни радови, њих преко стотину, који би се могли класификовати као историографски. Већи део посвећен је сеоском покрету и револуцији 1848. године у Галицији, те пољско-украјинским односима. Набројаћу само неке: Пољски устанак у Галицији 1846. године, Феудализам и његово укидање 1848. године у Галицији, Пољаци и Русини, Руско-пољски договор и украјинско-пољско братимљење и многи други. 

Публицистика је, могло би се рећи, карактеристична и најпогоднија за праћење еволуције Франкових схватања и погледа на свет, којој је, као и осталим областима, дао значајан лични допринос.

⪤

I

Јесењи ветре, што но снажним тоном
Над шумом цвилиш, ко над сином мати,
Што облаке гониш небеским сводом, 
Ко да ћеш зиму, сан и смрт прогнати;

Што по честару дивљим вијеш тоном 
И чупаш сламу на сеоској хати,
Увело лишће честом непогодом 
По пољу гониш – ветре мој крилати!

Дуго сам слушо та стењања страна,
И знам што тако тугујеш и плачеш: 
Жао ти сунца, цвета, летњег дана!

О ветре – брате! Кад мене пронађеш
Старог и свелог, да л' чеш да заплачеш,
Ил моја прошлост биће завејана?..

Из збирке: С планина и низина
Из циклуса: Јесење лишће 

⪤

НЕ НАДАЈ СЕ НИЧЕМ

Како си могла ово рећи хладно,
Спокојно, тврдо? Како не задрхта
Твој глас у грлу, срце у грудима
Како не пригуши трепетом својим 
Те страшне речи: "Не надај се ничем!"

Не надај се ничем! Да ли ти знаш да 
Те речи – јесу најтежа кривња,
Убиство срца, духа и мисли
Живих и нерођених? Зар у теби
Код тих речи не побуни се савест?

Не надај се ничем! Земљо – мајко!
Ти, светли свете! Ти, ноћна тмино!
Звезде и људи! Шта сте ви сада?
Шта сам ја сада? О, зашто прах нисам?
Што камен нисам, или лед, ил' вода?

Тад не би пакла у грудима било,
Не би пећине у мозгу моме
Чинио незасит црв, и врела крв
У грозници не би шаптала вечно
Те страшне речи: "Не надај се ничем!" 

Не! Не верујем! Све је то мора!
Изворске воде сипала си мени
У пиће, а шале ради си рекла
Да је то отров. Та зар би могла
Убити у мени душу и тело?

Не! Не верујем! У тренутку кад су
Уста твоја, тобож, убит ме хтела –
Била си бледа, очи пуне туге,
А стас треперав као у мимозе,
Ко да ми рече: "Веровати немој!" 

Из збирке: Увело лишће
Из циклуса: Лирске драме/Прва руковет

⪤

ПОСЛЕДЊА ЖЕЉА 

Ја, кумо драга, умирем сад!
Није ми дао Господ да доживим,
Свог сина, Клима, још једном да видим
Кад се из далека врати, млад.
Отераше га на крај света;
Бар вести од њега да има...
И више нема наде да се врати
За мога живота. Наступа зима,
Снег бели тихо слеже се по стази.
У очима мојим гасну дања светла...
Смрт, кумо, долази, ма шта ти рекла,
Душа другом дому већ чврсто гази.

Ја те, кумо драга, молим јако,
Последњу жељу ми испуни:
Гле, овде, у овој марами,
Петака папирног сакрих тако.
За то три лета радих мучно,
Слажући грош до гроша, –
То, кумо, за мој погреб дајте
Кад од тела растане се душа.
А овде, на другом крају мараме, 
Петака сребрног скрила сам, гледај!
То, кумо, за моје, сирото, дете, 
Кад се из војске врати, чувај!

Ја сам, кумо моја мила, 
За то мало пара тешко радила:
Бедно сам јела, исто тако пила,
И безброј пута од студи дрхтала.
Али ће, зато, мој син, јединац,
Барем неку корист од њих имати:
Кад заплаче за мном мој мезимац,
За помен душе моћи ће да плати.
Недуго јоште стењаше старка,
И умре на трему своје куме
Истога дана кад у село стиже карта
Да њен син паде сред далеке Босне. 

Из збирке: Са планина и низина
Из циклуса: Сличице из Галиције

 ⪤ 

XI

О, пролеће, радо бих топлије ноте 
Запевао, поздрављајући тебе, 
У твоје бескрајне тонуо лепоте, 
Стопивши с тобом и самога себе. 

Радо бих бродио небеском плавети, 
Ко нежна травка из земље растао, 
Запљускивао хриди као таласи, 
ил' у сутон ко мушица зујао. 

Хтео бих умрети, решит се живота; 
Подно родне груде утопити сузе, 
Не трпет у срцу пекућега бола, 
Не гледат више како људи пузе.

Из збирке: Са планина и низина
Из циклуса: Пролећне песме

⪤ 

I

Нисам ја крив за то што жалосно певам,
Мили роде!
Што једну реч уз другу нескладно слажем – 
Опростите!

Радост их не рађа, срећа их не плоди,
Ни игра пуста,
Већ у трену коби, уз претешке мисли
Сама уста

Их шапућу. Проклети радник бесани – 
Туга – ствара их; 
Моје, ко и народно, ропство – су мати
Тужних мисли тих.

Из збирке: Са планина и низина
Из циклуса: Тужне песме

• Песме с украјинског препевао,  биографске податке о песнику прикупио и приредио Јарослав Комбиљ.