Пратећи традицију српске лирске прозе, чије су темеље поставили Исидора Секулић, Иво Андрић и Милош Црњански, закључује се да је до данас овај жанр показао виталност, одолевајући различитим временима и књижевним модама. На литерарном хоризонту своју књижевну тематизацију све чешће добијају прозаични, банални и банализовани предмети и доживљаји. Насупрот томе, Мајстори и мајсторије јесу пастиш полузаборављених занимања у којима писац Ранко Павловић сугерише ону вечну, елементарну тајну човековог бивствовања – укорењеност у природи и неумитну повезаност са њом. Давно је исту тајну Момчило Настасијевић изразио мишљу да дубоко укорењеном стаблу и не треба калемљење: чим из веће дубине потичу сокови, тим ће се племенитије плод заметнути.

Град има свој убрзани али и дисхармонични ритам. Ликови ових мајстора (кројач, ковач, кровопокривач, млинар, пекар, вретенар) изгнани су из урбаног живота. Њихове мајсторије спасавају их од нестајања, баш као и прича где бораве.

Мистификујући садашњи тренутак, речи проносе магичне тајне прастановника: женска песма је свемоћна да буди јутро и птице, док дјечији кикот с мирисом цвијећа надомешћује пекарски квасац. Симболички, реч је прапочетак сваког посла, појачивач живота, исцелитељка, хранитељка. Случајно или не, али управо ковач уметнички транспарентно илуструје путању једне речи, све њене алотропе и ангажовања: Када му неко донесе какву алатку да је поправи, ковач прво из уста истисне ријеч и баци је у жар. Мијехом разгори ватру да се ријеч загрије до усијања. Онда је клијештима донесе на наковањ, па је ударцима чекића обликује до жељеног изгледа. Увјеривши се да је добио оно што жели, још врелу ријеч убаци у хладну воду, да је окали.

Премда су у овим одломцима Ранка Павловића хришћански моменти занемарени, може се успоставити интертекстуална паралела са истом оном речју с почетка Јеванђеља по Јовану: У почетку беше Логос (Ријеч), и Логос бјеше у Бога и Логос бјеше Бог. И поред јаке сакралне сугестивности, уочљива је одговорност и мудрост коју жива реч иманентно собом носи, јер ковач даје своју чврсту ријеч да ће посао обавити што боље зна и може.

Ништећи границе времена и простора, ликови израњају из наративног ткива и у њега се утапају. У историји књижевности често тумачени топос буре овде је нашао свог бродоломника – кровопокривач ће у неком другом животу напокон бити изгнаник свог заната, ослобођен, јер над њим ће небо бити једини кров.

Простори ковачнице, млина и пекаре јављају се као хтонска уточишта, где ликови кроз своје занате откривају и чувају вечне тајне егзистенције. Као што човек модификује простор, тако и простор обликује човека, помаже му у идентификацији и препознавању себе. Дакле, простор је усаглашен са човеком, утиче на идентитет и опстанак аутохтоне заједнице. Са друге стране, кућа представља човеков микрокосмос само кровом раздвојен од плаветнила слојевитног, сунчаног или неба осутог звездама: кровопокривач би да га црепом покрије, а кројач да га идејом прекроји. Управо