Павле Соларић је рођен 7. августа 1779. у Великој
Писаници код Бјеловара у коју се његова породица доселила из Босне у првој
половини XVIII века. Био је српски песник, лингвиста, археолог,
географ, просветитељ, утемељивач српске терминологије у више научних
дисциплина. Отац Никола, свештеник и велики библиофил, је рано улио сину љубав
према књизи и науци. Школовање је започео у Крижевцима, око пет година је
провео по манастирима Фрушке горе, затим је наставио школовање у гимназији у
Загребу, а потом у Сремским Карловцима. Студије права и филозофије завршава на
Загребачкој краљевској академији 1803. и у јесен исте године одлази у Италију,
у Падову, где се није дуго задржао. Али боравак у Падови је био пресудан за
његов даљи духовни и интелектуални развој јер ту упознаје Доситеја Обрадовића и
Атанасије Стојковића и уз ова два великана утемељује се као рационалиста и
носилац просветитељских идеја. Залагао се за секуларно образовање Срба, еманципацију
жена. Доситеј га је називао Минервиним љубимцем и небеским даром за
Србе. Из Падове одлази у Венецију и ступа у службу Теодосијеве штампарије, у
којој касније издаје своја значајна дела. Говорио је неколико језика а бавио се
превођењем са француског, немачког и италијанског језика.
Павле Соларић се 1804. када избија устанак у Србији
активно укључио у прикупљање новчаних средстава за устанике код богатих
сународника, трговаца у Трсту и Венецији.
Исте године (1804) издаје своје дело из
географије Ново гражданско земљописаније, уз које је штампао Земљеписник који
предстваља први комплетан географски атлас код Срба, и Кључић у моје
Земљеписаније раздељено у две књиге – прва обрађује Европу, друга
Азију, Африку, Америку и Полинезију (ово дело је прерада дела немачког географа
Адама Кристијана Гаспарија из 1801). Ово троделно издање је имало велики одјек
у српском друштву и култури и утемељује географију и картографију као науку код
Срба.
Међу многобројним и значајним делима су такође: Улогума
человјечанског (1809), Поменик книжески (1810), Буквар
славенски триазбучни (1812), Златнаја књижица (1813), Мезимац (1818), Римљани
славеноствовавши (1818) које је посвећено лорду Гилфорду
којег је 1816. подучавао српском језику и с којим је путовао
Средоземљем.
Због негативног става о његовој поезији од стране
Јована Скерлића овај умни и даровити прегалац бива заборављен и непознат широј
читалачкој публици. Међу критичарима је био гласан и књижевни историчар Јован
Деретић, а Мирослав Пантић и поред критичког става пише да Соларић успева да
излучи комаде правог бисера. Тек крајем двадесетог века песме су му објављене у
збирци Гозба (1999) коју је приредио Здравко Крстановић, а
Милорад Павић му посвећује заслужену пажњу. Сместио га је у предромантизам
тумачећи га у оновременом српском и европском књижевном контексту. Антологичар
Младен Лесковац је осам његових песама уврстио у друго издање своје Антологије
старије српске поезије (1964), а Раца Коломан је Соларићеве
анакреонтске песме уврстио у своју Антологију старе лирике грчке (Загреб,
1916). Стих му је у четрнаестерцу који је редак у српској и словенским
поезијама, гибак је, динамичан, течан, звучно и значењски богат, са бројним
асонанцама и алитерацијама, семантичким нијансама, преливима и свежим поетским
сликама. Соларићева поезија је јединствена химна, појање радости, велика
похвала Творцу, човеку и природи, бескрају, чудесима и преображењима васељене,
јединству и тајни видљивог и невидљивог. Пева народним језиком са
црквенословенским и руским лексичким елементима који имају посебну чаролију и
дар су уживаоцима овакве ретке поезије. За живота није објавио сва своја дела.
Заоставштина му је у архиву САНУ.
Умро је од туберкулозе у Венецији 18. јануара
1821.
ПРЕИЗРЕДНА НЕБА КЋЕРИ
Преизредна неба кћери, кћери трех богиња,
Амарила, достојна бит у числу богиња!
Р’јетка жено жељи нашој у нињешне дане,
Побједа ти, благодати све носиш собране!
Луцина је о рождеству настојала твоме,
Здравје теби присудила всеподобно своме.
Т’јело, која у острову Идалији влада,
Дала ти је од утробе Венера свог сада,
Украсила лице твоје, милотом облила,
Ил’ си она, ил’ ни она лепша није била.
Из мудрости напојена Минерве путира,
Превосходиш словом љепост, ево мог немира!
Што грације и што музе, што уме Купидо,
Ти си у свем владичица, мога срца Дидо.
И Фортуна служила се са својими дари,
Да толико својства блисте ко Данице жари.
Б’једног мене, та година, то је кратко време,
Да баш за ме једног само сви се часи спреме,
Ја полазим, али мени, зашто си позната?
Да сам слушо, рекао би, није ми предата.
Предата си, узнао сам, ето нам печали,
Нити можеш, нити могу: вјеру би си дали.
Ти судбину заслужујеш лучшу од ти’ љета,
Лоша срећа, што и можно, мени свуда смета.
преизредна – изванредна, прекрасна
трех – трију
число – број
Луцина – Јуно Луцина у рим.
митологији богиња порођаја
Идалија – Ида на Криту, на којој је према грч.
Миту одгојен Зевс
сад – врт, башта
лушће – боље
⪤
САН
Јест у нами нека сила, ово није всује,
Тајна сила које су нам непостижне струје.
Глава престол, а све т’јело њезина држава,
Ако уди и позаспе, она нам не спава.
Всегда будна, дјеиствује у ноћи и дану,
Обилази невидимо коју оће страну.
Састаје се ко је с киме, кад сном плот ужива,
Да откуда бити може, што се ноћу снива?
Ја сам снио да си са мном мила Н. била,
Кад се пренем, сав се состав моји тресе жила:
Не иначе, но ко да смо лицем к лицу стали,
Благородно на том часу к свецу нашем звали,
Вече бјаше, оно љубве безстрашија време,
Гди се стиду јуношеском тме на покров стреме.
Не знам ни сам како си ми с прозора знак дала,
Воскресно сам покрај тебе, зачела се шала.
Ни на уму да се за то коме не докаже,
Како л’ прођо, гледеће те, ја толике страже.
Ил’ су били сви ван дома. ил’ у тулу стр’јеле,
Еле не би ту злотвора, силе и’ сапеле.
Ти си стала на прохлади, за топлоту дана,
Одјевена ко по лову на купјељ Дијана,
Ја сам предсто с оним жаром једва̶дочекања,
Што граничи до самога за себе незнања;
Припао сам, твоја рука клонула је на ме,
Све ми т’јело чрезвичајне осјетило чаме.
О, сјели смо ко на одмор од некога труда,
Срца сама говораху, уста као луда;
Другда би се језик опет, да нам све искаже,
Развезао на толико што памет не смаже,
Другда би нам вздиханије, лобзаније, ...
Ток пресјекло разговора мога или твога.
Оваково свидјетељство, да си оће благо,
Срца наши развргло је угодије драго;
У восторгу загрљења, сан крила развуче,
Свега всхода сл’јед остане, срце што ми туче:
О, дај, Н. колико је среће ти на глави,
Да ми се сни моји збуду скоро и на јави!
всује – узалуд, без узрока, напразно
безстрашије – неустрашивост
јуношески – младићки
тул – тоболац за стријеле
чрезвичајни – необичан, особит
взиханије – уздах
лобзаније – пољубац, љубљење
свидјетељство – свједочење
восторг – занос
всход – узлажење, увођење
