Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                13 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


У спомен на Милоша Црњанског



 Милош Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, а умро је  30. новембра 1977. године  у  Београду.

ЗДРАВИЦА

Здраво, свете, бледи ко зимски дан
у страху.

Још је весео народ један
у крви, пепелу и праху.

Вијај облаке пролетне, румене,
питај их за рај.
Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене.
Не бацамо децу у звездан бескрај.

За наша срца ништа није доста.
За наша срца ништа не оста.
Док један од нас на земљи дише:
да ниједан врт не замирише.

Да живи гробље!
Једино лепо, чисто и верно.
Да живи камен и рушевине!
Проклето што цвета у висине.

Ми смо за смрт!

СЛАВА

Кад се облаци роје...
и лишће пада, са грања свела,
и сви боли, у јесени, заћуте...
Куд облак не нађе више
путеве засуте,
лете очи моје.

РОБОВИМА

Не убијајте псето ни вука.
Нећете скинути јарам с врата –
нема слободе,
док вам рука
милује децу, и сестру, и брата.

Не тражите по улицама мрачним,
риту и блуд, што црвени.
Ено вам рита на постељама брачним,
а срам у љубљеној жени.

Кад убијете сина свог
прснуће ланци, и пасти Бог.

Јер лаже вас најмилије,
јер срам је, што песме славе.
за чим вам суза лије
и боно клону главе!

У ноћи за чим тугујете,
што кујете у звезде,
што моле цркве свете,
и хоће војске, што језде.

Јер част везива руке,
и понос рађа јауке,
и срце тера преко мора
у шуму, где се глође кора.

Слава ће доћи,
кад вас поведу убице.
Кад реч вам буде крв, и
пламен. 
Сунце ће вам обасјати лице,
кад види, да вас се змије не плаше,
но мајке ваше, мајке ваше.
Робови сте док имате сузе,
част ваша беше што слободу узе,
а вратиће је мржња, грех, и
камен.

РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА

Аници Савићевој

Kентаврима бесним маље у носу
затрепташе жудно, копита им росу
у мрачне шуме кад јурнуше даље
лудим трком са ваших плећа на кобиле
просу, по трави блудно.

Тврђава златна горела је и урлала.
На жару ломача јадра су буктала,
ропска вам мирисна тела
блудним су вриском нудећи се гола
пала, вијајући се око мача.

Мостови танки златили се и сјали,
ко месеци на реци са неба пали.
А кад сте прошле у свили,
народ је клечо, и прашином се
витлали стегови и свеци.

Монаси страсни голи се секли,
крај буктиња страшни, и клекли
у ћилим ваших тела што крв и миро проли
на оштар шљунак, којим су боли
и пекли ране колена прашних. 

Мудраци су нагнути вам у плећи
цртали чудне бројке, откривали свећи
у одећама црним тајне, које слути
само камен драг, и ваш цвет
црвенећи као алем пакла са дојке.

Тад се роди један који вам тело
жалио истом жалошћу невесело
као дух, он га диже у прах медан,
провидан, јутарњи, што без трага
цело небо рађа језом чистом.

ПАРТЕНОН

Не волим веселост пролетних башта,
нити да ичија душа продре кроз свилу
мог црног мушког плашта.

Нашао сам суморну сласт тела,
као ветар звезде
у грању по гробљу,
слађу него душа.

Па не гледам милосним погледом
ни по царевима ни по робљу.
На моме лицу бледом
мирише тама бела:
осмех мог разочараног тела.

У њему је очај, у њему
што презриво одриче љубав
свему, свему.

Петар Омчикус – Милош Црњански