Суштина поетикеЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT
<<назад 13
|
Милош Црњански је рођен 26. октобра 1893. године у Чонграду, а умро је 30. новембра 1977. године у
Београду.
|
ЗДРАВИЦА Здраво, свете, бледи ко зимски дан у страху. Још је весео народ један у крви, пепелу и праху. Вијај облаке пролетне, румене, питај их за рај. Не треба нам жена кад цвета, ни кад вене. Не бацамо децу у звездан бескрај. За наша срца ништа није доста. За наша срца ништа не оста. Док један од нас на земљи дише: да ниједан врт не замирише. Да живи гробље! Једино лепо, чисто и верно. Да живи камен и рушевине! Проклето што цвета у висине. Ми смо за смрт! ⪤ СЛАВА Кад се облаци роје... и лишће пада, са грања свела, и сви боли, у јесени, заћуте... Куд облак не нађе више путеве засуте, лете очи моје. ⪤ РОБОВИМА Не убијајте псето ни вука. Нећете скинути јарам с врата – нема слободе, док вам рука милује децу, и сестру, и брата. Не тражите по улицама мрачним, риту и блуд, што црвени. Ено вам рита на постељама брачним, а срам у љубљеној жени. Кад убијете сина свог прснуће ланци, и пасти Бог. Јер лаже вас најмилије, јер срам је, што песме славе. за чим вам суза лије и боно клону главе! У ноћи за чим тугујете, што кујете у звезде, што моле цркве свете, и хоће војске, што језде. Јер част везива руке, и понос рађа јауке, и срце тера преко мора у шуму, где се глође кора. Слава ће доћи, кад вас поведу убице. Кад реч вам буде крв, и пламен. Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше. Робови сте док имате сузе, част ваша беше што слободу узе, а вратиће је мржња, грех, и камен. | ⪤ РЕЉЕФ СА ЛИКОМ ДАНТА Аници Савићевој Kентаврима бесним маље у носу затрепташе жудно, копита им росу у мрачне шуме кад јурнуше даље лудим трком са ваших плећа на кобиле просу, по трави блудно. Тврђава златна горела је и урлала. На жару ломача јадра су буктала, ропска вам мирисна тела блудним су вриском нудећи се гола пала, вијајући се око мача. Мостови танки златили се и сјали, ко месеци на реци са неба пали. А кад сте прошле у свили, народ је клечо, и прашином се витлали стегови и свеци. Монаси страсни голи се секли, крај буктиња страшни, и клекли у ћилим ваших тела што крв и миро проли на оштар шљунак, којим су боли и пекли ране колена прашних. Мудраци су нагнути вам у плећи цртали чудне бројке, откривали свећи у одећама црним тајне, које слути само камен драг, и ваш цвет црвенећи као алем пакла са дојке. Тад се роди један који вам тело жалио истом жалошћу невесело као дух, он га диже у прах медан, провидан, јутарњи, што без трага цело небо рађа језом чистом. ⪤ ПАРТЕНОН Не волим веселост пролетних башта, нити да ичија душа продре кроз свилу мог црног мушког плашта. Нашао сам суморну сласт тела, као ветар звезде у грању по гробљу, слађу него душа. Па не гледам милосним погледом ни по царевима ни по робљу. На моме лицу бледом мирише тама бела: осмех мог разочараног тела. У њему је очај, у њему што презриво одриче љубав свему, свему.  Петар Омчикус – Милош Црњански |
