Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                19 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Вратари чежње | Сања Живковић



НОЋ

Ноћ... 
Црнило испуњава просторе 
собе коју 
осветљава мисао о теби.

Светло које долази са изворишта 
сједињује наше вене
и заједничка крв тече различитим жилама  –
мојим и твојим.

Прашњави сат опет откуцава
пролази још један час –
а ноћ гута све што је дан донео.

У другом углу собе 
напада ме мисао о теби.

СЕЋАЊА

Сећања су само 
искричави простор који 
сведочи да те волим.

Простор је бездан 
у коме не постоји почетак ни крај,
у коме постојиш  ти.

Сећања јесу 
део сваког дела твога тела,
твоје тело сам 
ја сама у неком другом обличју.

Сећања нису речи 
која сам ти говорила 
хиљаде и хиљаде пута...

Сећања нису отпоздрави дрхтаја 
када те видим,
сећања су вратари чежње 
за наше сусрете.

МИ

Кидајући бол 
на уснама песника одусталог од 
љубави.

Усне на замишљеној линији образа 
киптећих долазака.
Образ модар од сунца које је 
први пут опекло кожу.

Кожа застрта сјајем додира 
мојих јагодица.
Јагодице које трну 
под упливом гласа који струже.
Глас који струже 
над промрзлим обалама сна 
и сан који је постао живот.

Волели смо те сви ми скупа, 
некада давно у једној палати 
промзрлих кестенова, 
где цветају крваве маслине и тече 
жуто вино.

Волели смо и моју прозирну сенку,
која је успела да се 
уобличи.
Волели смо тебе 
и много чега.

Покрет усана 
под тремом твог лица.
Лице које носи главу у којој станују 
разни уклети песници.
Уклети песник обучен у тело 
неког чуда.

Тело које грли чудо које желим.
Чудо –
које ми треба да претворима 
Ја у Ми.