Владимир Александрович Бабошин,  песник, преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.

Рођен је 13. септембра 1958. године у селу Руска Бектјашка у Уљановској области. Дипломирао је на Вишој војној школи у Уљановску, а  Војну академију и постдипломске студије завршио је у Лењинграду. 

Пуковник је у пензији. Доцент на Војној школи, доктор филозовије на техничким наукама, дописни члан Санктпетербуршке академије наука и уметности.

Песник је и преводилац, уредник и председник Удружења песника Нови поглед у Санкт Петербургу.

Живи и ствара у Санкт Петербургу.

---

▪Уредник сте књижевног  часописа Нови поглед у Санкт Петербургу, који објављује песме савремених руских песника. За читаоце Суштине поетике реците с каквом идејом сте основали часопис?

•Наш часопис је створен са идејом да се на страницама Новог погледа појављују у истој мери познати и млади, неафирмисани писци. Ми смо сасвим независни. Радимо по сопственој иницијативи и сами сносимо све трошкове у вези са издавањем, штампом и презентацијом часописа, а сходно томе и уређивачка политика је слободна.

 

▪Нађу се међу њима и препеви  песама аутора из Србије. Како је започела та сарадња?

•Захваљујући Евгенију Капустину и Маријани Соломко на страницама нашег часописа су се појавили и преводи српских песника, најпре оних из Суштине поетике, па би се могло рећи да су њих двоје зачетници ове, сад већ веома успешне руско-српске књижевне сарадње.

Лично, рећи ћу искрено, неочекивано сам открио лепоту српске књижевности, а преко ње сам упознавао и српске песнике. Мада још нисам довољно знао српски језик осетио сам велику жељу да неке од тих стихова преведем. И усудио сам се преводећи стихове Кристине Јанковић. Тад сам упознао и уредника Суштине поетике , мог српског брата, који ми је помагао да уђем у бит српског језика и српске поезије.

Касније, веома значајан допринос да се та сарадња продуби припада председнику Књижевног клуба Сирин и главном уреднику часописа Културни мозаик Ненаду Плавшићу који је организовао наш први долазак у Србију у јуну 2017. године.

У потоњем раду велику помоћ пружила ми песникиња Кристина Рајић, професор српског језика и књижевности.

 

▪Недавно сте са групом уметника, својим пријатељима и сународницима посетили Глушце, Нови Сад и Београд. Како су протекли сусрети руско –српског пријатељства на пољу уметности?

•Јесењи дани у Србији на све нас су оставили неизбрисиво лепа сећања. Били смо у Осипаоници код песника Ратка Антонијевића и његове породице.

Незабораван је био сусрет у Глушцима у кући вашег уредника, а мог српског брата по осећању Анђелка Заблаћанског и његове сестре Анђелке Максимовић, изузетне домаћице која нас је угостила српским јелима, али усудићу се и рећи – храбре и јаке жене која на својим плећима носи цео њихов дом.

Свештеник Миле Јовановић, парох у Цркви Светих апостола Петра и Павла, одржао нам је својеврстан час о хришћанској љубави и православљу. Житељи су нас веома топло прихватили, а посебно песму Саше Брикова Молитва коју је уз благослов свештеника отпевао у цркви. Из цркве догађај је премештен у салу у црквеној порти где су глумци позоришта из Богатића рецитовали на српском, а ми на руском песме присутних аутора, које су објављене у последњем броју Новог погледа. Захвални смо свима који су учествовали у организацији тако лепе поетске вечери.

Сутрадан смо се срели са песницима и љубитељима поезије у Новом Саду. Успут смо посетили фрушкогорски Манастир Ремета, у ком су нас монаси примили као род најрођенији.

Незаборавно је било  вече у Београду у сали Палилула које је организовао Ненад Плавшић. Наступали су и српски и руски песници. Николај Цветков није само рецитовао, већ је свирао на пијанину, Бриков је своју песму Молитва уз гитару певао на руском, али и на српском у преводу Анђелка Заблаћанског. Такође, том приликом представљена је и збирка песама Трагом љубави Кристине Јанковић у издању Сирина. Све у свему, било је то незаборавно вече јединства уметности – поезије, музике, сликарства.

Два дана смо се дружили с литературом Марије Јакшић на Београдском сајму књига, а такође смо учествовали у промоцији књиге Свитања без радости Угрина Поповића. На Сајму смо Народној библиотеци Србије поклонили неколико примерака нашег часописа Нови поглед који су они са задовољством прихватили.

Свакодневно смо учествовали у многим  културним догађајима и за овај интервју их је тешко све набројати. Много личности из света уметности смо срели и овом приликом им се свима захваљујем, а ако бих споменуо сваког понаособ био би ово веома дуг интервју. Посебну захвалност исказујем драгој дами, удови Слободана Дошића, Марији Јакшић за несебично пружену помоћ у сваком смисли, а такође и Ивану Вучковићу који нас је камером пратио на нашем путовању, а такође нам помагао да решимо и неке техничке проблеме. А у вези тога велику и посебну захвалнст исказујем мајсторима из Сопота Драгану и његовом сину Ђолету Миловановићу који врло брзо и вешто поправили тежак квар на ауту баш пред повратак за Русију.

Никако не могу, не желим прескочити недавно упокојеног пуковника, академика, мог доброг пријатеља Слободана Дошића који ме  је учио свему, па и изговорима у српском језику – ијекавског и екавског.

На послетку, али на крају само у редоследу набрајања, желим да се захвалим и интернет радио станици Сербона која је Сашу Брикова и мене угостила у емисији У име риме уреднице и водитељке, иначе добре песникиње Снежане Дубак.

▪Преводилац сте са српског језика. Колико је захтевно препевати песму, а да она задржи лепоту и оригиналност изворног језика? Имате ли у том смислу помоћ, сарадњу?

•Већ сам нешто рекао на ту тему. Све је почело спонтано. Једноставно, почео сам да читам и налазим смисао, суштину у прочитаној песми српских песника. Било је речи које нисам могао наћи у речнику и ту ми је помагао Анђелко Заблаћански својим објашњењима. Понекад ми је слао слике појмова да бих сасвим схватио. Руски  и српски су слични, али и граматички прилично различити, па треба бити опрезан код превођења. Посебно код превођења поезије. Зато ћу цитирати речи руског песника и преводиоца С. Ј. Маршака који је рекао:

Преводити поезију веома је тешко искуство.

Показаћу вам два, наизглед парадокса, али по суштини тачне одредбе:

Прво –  Превести песму је немогуће,

Друго – Сваки превод је изузетак,

Ако се преводилац тако односи према свом преводу (да у суштини није само преводилац већ сваки песник ког преводи) онда може песму превести.

Велика је срећа што из самог преведеног дела вас обузима.

С моје тачке гледишта превод је дело двоје аутора и ја сам веома радостан кад чујем оно: Хвала! Одличан превод.

И срећан сам што у Србији упознах много људи који ми у овој мисији приближавања руске и српске поезије помажу својим саветима при превођењу.

 

▪И сами сте песник. Поменућу само неке које је препевао г. Заблаћански: ...Наше виле, Љубавници, Сад живи... на задовољство српске читалачке публике. На кој начин приступате писању? Како бисте исказали своју поетику, виђење поезије?

•Веома сам захвалан мом српском брату. Превео је он и стихове које сам посвети свом деди, мајчином оцу, који је погинуо 5. јула 1944. године у Виборгу, Црвено брдо (Красный Холм) који ми много значе.

Кад је у питању мој однос према поезији, рећи ћу - то је дар од Бога и навести стихове Великог кнеза Константина Константиновича Романова:

 

Поезији кȏ слуга се јави,

Цени уметничку јој светост,

Дај јој душу да те обезглави.

Дај сва чувства за њену светлост-

 

Буди истрајан у свом дугу –

Поноси се именом песника,

Протерај лаж, тмине поругу

За истину са светионика.

 

Боље и снажније се не може рећи. Задатак поезије је да доноси светлост и истину, а песник је само посредник између свеобухватних божанских начела и читалаца.

А кад је реч о мом личном односу према поезији уопште, о песничкој креативности, писао сам у овој шаљивој песми:

 

Како пишем не знам рећи

Али и то ми се деси некад

Ко вода стих ће потећи

Мада, не схватам себе тад

Кад душом се потоци разлију

И стих по стих у песму се слију

 

▪Занимљиво је да сте иначе пуковник у пензији. Како објашњавате спој поезије и војног позива?

•Није тешко, јер данашња војска, а посебно руска не тражи од човека само добру физичку спрему, већ људе широког погледа на све сфере живота. А ту спада и уметност. Мада, ја лично себе не доживљавам као поету. Немам још ниједну књигу издату. Надам се да ће прва бити збирка мојих  превода српских песама.

 

▪Захваљујемо се на разговору. Честитамо на успешним промоцијама недавно одржаним  у Србији и желимо и даље тако духовно богату, уметнички  успешну и пријатељску сарадњу.

•Хвала Суштини поетике што ми је омогућила да изнесем део лепих тренутака проведених у Србији у току  девет јесењих дана.