ТРАЖЕ НАС, УВИЈЕК ЋЕ

 

Постаје ми стран мрачни угао, иза кога је притајено дозивало оживљавање. Са неизбрисивим ожиљцима, наглашавам. Не бих се усудила открити тачан број, довољно је то што расту. Мутирају и скрнаве оно што им није дато. Бар не још. Али то не чине у своју корист, само на темељима агоније, ликују у част слома уједињености. А нису намјерно.

Вјерујем да друмовима ризика не пролазе тако опрезни играчи, зњају да тиме губе сигурност сажаљења, које им се не смије одузети. И чекају. Прву прилику чекају, да је не пусте, никад. Свјесни ограничења, превасходно моћи властите, не иду у чопору. И невидљиви су, снажни, нарочито када су сами. Па кроз стакло оклијевања, очекују да ће додиром изразите супротности, жртва изгубити жељу да изађе.

И да знате, излаза засигурно неће бити. А они то не би могли да нису и сами ствараоци прапочетка. Да не посједују сваки вид замисливог обличја, можда ни свијет не био преплављен милионима врста, које имају један једини циљ. Да са што мање тих, апстрактних негативаца, размијене судбине.

 

ЈЕДНА ЗА ДРУГОМ

 

На маргини између апокалипсе и деценије. Деценија, у ствари. Како би се и могло замислити да ће сав терет доћи једној. Уосталом, надолазећим није био неопходан позив. Ушле су, као по правилу, да докажу да оно што једном подлегне промјени, касније се све теже упушта у модификације. А она, првопостојећа, осуђена на узане крхотине, кроз које мучно тражи излаз, ваљда ће се временом оштетити, да се сама сачува од сазнања да крај не постоји.

Може ли се уопште претпоставити да ће само да поцрни, да се разори, па онда распрши у циљу пружања руке својој сорти, да случајно касније не остане сама, иако зна да прилика попут те, не пружа се ни најбољима?

Некад и помислим, ко сам онда ја, да је лишим тражене жртве? Јер полако схватам. Знам да тражи онолико колико и пружа. Одувијек са мишљу да се потпуно ново, не може ни свим егзистирајућим силама докучити, загонетно се појави са новим разлогом. Често са сврхом. Некад само изблиједи, при смјени краткоживећих клонова.

А жута се, у дубини увијек може назрети. Као живот, сврха и знак за предстојеће.

 

КОМЕ ЋЕ ПРОМЈЕНЕ

 

Ваљда и не знамо. Само прижељкујемо стапање неочекиваности са одавно одбаченим очекивањима, још откако смо постали саучесници непобитне чињенице да је сад све што може бити исправљено. А само рjешење, у одсуству корака које морамо да савладамо, остаће неко вријеме у знаку безначаја. Пробудићу и страх, крајње је вријеме за обрачун.

Морам извући промјену, док прилика шири руке и предаје ми потпуну власт над новим. Над потпуно новим, са осигурано дужим вијеком од старог. Донијеће, првим утиском, закључујем, утјеху.  А континуитетом, можда и срећу. Не присилну. Не умишљену. Ону која се не да спознати без масовних напора различитих усмјерења.

Одувијек слушам, слушамо исти глас сумње. Често је тих, готово да не постоји. И врати се, сваки пут када у њега поставимо много више него што треба да буде. Може се утишати, само прво да пригушимо себе. И да се ослободим сјете. У потпуности, плашим се, то никад нећу моћи. Лакше ми

пада идеализација непостојећег, него лутање ходницима стварности, који пронађу начин да узврте немире који ће ме докрајчити. И онда, коме припада будућност?

АКО КАЖЕМ ДА НИЈЕ

 

Ред је да стигне сличан откуцај, кад престане онај што је одавно завршио своје. Од претјераног затварања недореченог дјетињства, да одбацим само оно што, не журећи, губи слијед. Иако већ годинама уназад знам да није ту. И даље изгледа уморно, спутано, вришти из неодређености. Понекад прогања и знање да је дјеци готово све опроштено. А грешке су јаче, временски ограничене, па постепно и губе на значају, али не одлазе, никад. Провлаче и тај унутрашњи подсјетник да је све остало на опцијама.

Увијек су могућности за сваку од њих једнаке, људи нису тога увијек свјесни. Зар да неко сигурније од њих поремети оно што им је у досежној моћи? Наравно да то нису године, даљине, а нису ни разлике које су се стварале одрастањем оно што руши све. Од њих, сасвим безначајних пропуста, снажнији је страх. Тај да и даље није потребно осврнути се, јер је све тамо, одакле се више не може изборити за своје мјесто. А људи му се клањају, увјерени да су створени као бројеви, без шансе за своју промјену.

 

БЛИЈЕДИМО У ИСПРАВНОСТИ

 

Одувијек чекамо неку трајнију привременост, да избјегнемо суровост у одразу странпутице. А таква, остаје углавном потиснута, не успјевши да помјери равнотежу предвиђеног. Попут пркосног одбијања исправности, никад оклијевајуће жеље за контром, приређујемо маестралну добродошлицу свему што је требало остати на оној другој страни. Ни тада, најтрезнијом свијешћу не посежемо за другом приликом, иако ће почети да нестаје већ са доласком наредног тренутка. Али потпуно прихватљиво. И сами себи смо контра, јер за другачије посједујемо само недостатак. У себи. Увијек у себи. И одразом у огледалу, из супротног смјера, са ко зна колико изврнутих даљина које се за живота не могу прећи.

Завјера, ријетко једноличних избора и доминација жеље за динамичношћу, странпутицу извлачи из буре неодлучности, преплављену наивношћу коју смо рано потрошили и послали на рециклирање у прошлост. Понекад, можда грешком, убацимо у њен пртљаг и оно што нас чини људима. Па из "понекад" одемо у "никад" и све што добијемо је губитак гаранције за повраћај суштине.

---

О ПЕСНИКИЊИ 

Вања Парача

Рођена је 21. августа 1996. године на Цетињу, где је завршила основну и средњу школу. Сматра да је свет у недостатку оних који верују да је могуће спојити чак и оно сасвим неспојиво. Поезију је почела да пише још од малих ногу, а временом, додала је свом стваралаштву ноту философског гледишта, створивши аутентичан стил писања, те сада више тежи стварању поезије у прози.

Студент је треће године Биолошког факултета у Београду. Верује да је то само један степеник више у ширењу видика, али и помоћ у бољем ослушкивању себе.