Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT

<<назад                                                                                                                                                                18 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin
Поезија нашег времена

Сава Тепавчевић | ДЈЕВОЈЧУРАК
(1995)

Ако ли те некад тако сненог
киша на сред пољуби пута,
сјети се једних очију јесењих
дјевојчурка што воли да лута.

Кад ти се већ мирис њен
зарије под кожу од скута,
нек те опије безазлена игра
дјевојчурка што воли да лута.

Загрли још које сјећање тада:
како вољаше кишу да слуша.
И знај да сваку ноту промрзле
капи пјева дјевојчурка душа


Снежана Марко-Мусинов | ИЗ БУНАРА ПРОШЛОСТИ
(1958)

Данак избрисаном сећању
вишедимензионално хировито шуми
у пропутовању,
покрај далеких путева птица, селица;
оћутаћу пространство и дубине
јер и уточиште, наизглед сигурно, мине,
у огледалу дубоког бунара
моја прошлост спава,
чувај ме, не нагињи ме.

Радојка Никић Милиновић | КАПЉА ДУШЕ
(1974)

Понекад 
дуго трају кораци 
смештени негде у празнини 
као дуго долазећи чекани тренуци среће.

Клизавим стопама раскошне белине 
утиснут цвет. 

Отворени прозори раја
мирисне даљине. 
Непрегледним просторима 
меке стазе остављају путоказе. 

Унутрашњост крхке и болне стрепње пече 
непролазност насељену топлом мишљу 
предела испуњених брижношћу 
маштовите и прозирне, 
оплемењене патње.

Блискост долазећег 
охрабрује ведрином памћења 
вечног постојања.

Звездана Крстић | ***
(1988)

Дувајте ветрови
Не марим
Шта још можете сломити
Сем костију
Горите огњи свих зала
Не пече оно што не боли
Камен хладан не изгори
док га ватре стежу
Падајте кише вечно
Исплачите муке света
Празнину напуните
Нек прелива
Сврху кишо
Сврху дај
Сврху пуку
Срцу мом.


Владимир Златић | КАДА ОДЕМ
(1976)

Када одем
Оставићу иза себе 
Једно небо
Летње плаво, осунчано
Облацима танким, белим прошарано
У свом оку 
Чувао сам га за тебе

Када одем
Оставићу иза себе
Једно поље
Равни бескрај меке траве
И по њему свуд латице беле, плаве
Пољског цвећа
Сањао сам га за тебе

Када одем
Оставићу иза себе
Једну песму
Од мириса и од боја
Изаткану, да то буде песма твоја
У свом срцу
Носио сам је за тебе


Душан Ђорђевић Нишки | СРБИЈО
(1951)

Будале су с очима слијепе, које виде а залуду виде;
Требају им за просте 
потребе ка осталој исто животини...
2.365. Горски Вијенац, Његош

Од чега си бременита,
Тешка, рашчупана
Србијо, земљо племенита,
Од чега – изнутра и извана?

Од чега си озвездала,
Са ким занела,
Кога у обнов родила,
Коме пород дала?

Од кога манастире браниш,
Косовском равницом, као булке
Кровове набрекле од крста,
Кога Србијо, мајко, тамо храниш,
Имаш ли савијена три прста? 
Каменом и праћком на железо,
Орао, катран, на застави
Србијо, Бонстил је твоје жезло,
Утробу твоју раставило!

Траг боја, онда и сада се тражи,
Кукавица под Шаром се свила,
Унуцима миром шири лажи,
Србијо, ућутана, мати наша мила?

Отето нам миром доћи неће,
Незналице Србијо, погледај у небо
Там су Лазар и распеће
Српства старог, српство ником не дај!

Да л' час задњи унуцима стиже
Што српства сећати се неће,
Шаренило лажи у књигама им ближе
И опет испочетка, запалите свеће!

Тропрст на чело, па лево, па десно,
На пупак, стомак твој, набрекли,
Србијо, мати,
У души мир, али нам је тесно!

Потамнели свеци, молите се
Ко Јустин и Николај, Владика
Ко свети Сава и Симон свети,
За мудрост, за храброст –
Бирај Србине, брате
Лаж или хук
За име
За крст
За јунаке
Чија песна у заборав,
У драч и ветар кане
Кап по кап ко песак у Клепсидри!

⌘

Кристина Јанковић | ПУСТИ ЖИВОТЕ
(1974)

Пусти животе, пусти нек иду све те риме
У непознато некуд, губећи путању у бескрају
Ја певам тихо, тихо, да нико не разуме
Бескрвну песму што стреми ка очају.

Пусти ми осмех, нек потоне у морске дубине
Ја сетом храним дине непрегледне
У мени нема ничег сем прашине
Што гргољи место воде зажуборене.

Пусти љубав, попусти конопац што стеже и боли
Дај ми наду, ко ваздух, ако ме желиш, 
У зениту живота ме тражи и воли
Буди само ту, oсмехом ми пој, душу завесели.


Коста Косовац | ОЏАЧАР ГРЛА
(1997)

На крову оџачар са птицама се бије,
огањ свих душа у кљуну му носе,
ватришта се гасе а ветар се напије,
четкица му служи само ради косе

Са кровова таквих сви ћемо пасти,
крошње ће бити сада наша глава,
а тело са земљом у коров ће срасти,
да оџачар у рудару одмара

Ал ратник у земљи убиће обојицу

И Тамо где су ловишта али нема смрти,
и тамо где су вапаји али нема плача,
само песник под травом ко ураган врти,
земљу и семе, што је погача

А погачом храни претучене птице,
што у кљуну носе његово му лице.


Мирјана Бекчић | ТИШИНА
(1971)

Усели се тишина између нас
као оловни војник у свој вечити рат –
без крви побеђује
једну реч,
осмех
и безвремени загрљај.

Лаже да уздах не познаје,
лаже да не слути на невољу,
док отима мир у грудима
и заводи реке узводно да теку
стрмим кањоном ка мојим очима.

Усели се тишина између нас
и слади се неделима –
чија је реч некад била гласнија,
чија је жеђ за отровом била највећа.

Од олова нову армију лије
да љубав никад не победи.

Невена Милосављевић | МЕСЕЧЕВА СОНАТА
(1990)

Круни се полако уморно срце моје
Као мекане латице дивљих ружа,
Што беспућем расуле су трнце своје,
Па крвљу тепих звездани се пружа.

У души ми птице умиру певајући
Ђулијети драгој Месечеву сонату,
Све ноте утихнуле у трен сневајући
Њену сјајну косу, увојцима богату.

И сен ми паде на ум ивице јој броша,
Орхидеја драгим камењем опточена,
И не бих сен тај дао ни за тону гроша,
И пупољак јој уста медом расточена.

Она је све жене пером у стих сковане,
Све музе и виле у сан дошле песнику,
Њене су очи песмама мојим оковане,
А стихови јој моји вечни рам за слику.


Ирена Бодић | * * *
(1958)

У даљини модри пружни прагови 
Дрхте од нестрпљења.

Који је смисао тих малих чамаца 
Што се тако зибају, смеју шкрипаво 
Под уснама, у оку, у трбуху?

Повлаче се напред - назад 
Неплачевне крвопије, кроз 
Крвно ткиво времена.

Не могу да схватим.

У магновењу пошаљем 
Понекад, један од оних 
Малих возова, да их 
Локомотивом ударе у 
Раме, у ребра..
Да им умирим жестине. 
Да им мало ћутње уклизне 
И задрже дах у мемли.

У даљини модри пружни прагови 
Дрхте од нестрпљења.

Милена Ћировић | ПТИЦА У КАВЕЗУ
(1967)

Из кавеза уз лепет крила, птица
Ширећи их тек да се помери 
Перо на њима до гвоздених жица,
Заносним појањем, жудњом трепери.

Закржљала самотном тескобом би
Да досегне брегове гора шумних,
Сред поља песмом слободу задоби
На грани у сени снова смрзнутих.

Узалуд покривају кавез велом
Непрозирним да јој зауставе пој, 
Они без слуха, безобличним делом
Слушајући мир у души студеној.

Узалуд им, јер природе зов жуди
Да надземаљску сетну песму збори,
Разноси миље из препуних груди
Да заносом одјек среће заори.

Хтели би обличје укалупити
Њено у калупе по својој гледи,
Јер појање им под канџама пишти
Под милошћу Божијом другим вреди.