Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                11 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Савремена украјинска поезија | Халина Хевкив



ИЗ ОРАХА СОК ТЕЧЕ

Из ораха сок тече,
орах осушени... 

Из ораха сок на чела капље,
горак од сјаја.
Како лепо види сунце, 
да не брину, 
оно беспоштедно користи шансу, 
оно − то је мати... 

Орах се под ноге котрља, 
он се опет радује... 

Из ораха сок на чела капље, 
укусан је без соли.
Неће ноћ са дететом 
да се поздрави, 
песак још брже то камење бруси, 
песак − то је прадед... 

Орахово језгро у барици – 
то је сок исплaкао... 

Он ће, као нектар оздрављења јасноће, 
одвратан на крају, 
као декоративно растиње
расти
на сваком надпрозорнику зидова гвоздених. 
Биће болесно...  


ЦЕНТРАЛНИ ТРГ

Магнолија се смејала безумно,
кад су окови обавили струк,
везавши сведока у црном огњу, - 
невидљив он поста, код прелаза 
у стварност отказао му је слух,
па не чу лавеж паса у запрези,
због сунца што се скотрља од беса
и наједном зарида ко дете, 
јер није могло видљиво досећи.
Река је доле текла и сва војска,
као да се растапала, а маса
бежаше од пљуска путем светлости.
На копља су качене женске сукње
и симболом мира под кишобраном
у коридорима грејаху празнину...
За многе године наталожено
храбрима подари част и слободу,  
и даде спокој за сва времена... 
Онда ко смо ми, кад прадавно људство
утихну, схватајући бит промена?
Како доспесмо с оне стране правде?


*   *  *

Два бледа сунца.
Вечерња прича.
Крвоток се зауставио
да одмори од монотоније.
Твој кишобран је крио некад 
за тебе другу вољену жену,
 а ја ћу је претворити у мач
и искористити га наменски.
Тамнокоже плесачице
понеће ме до тајног места.
Кад се ослободиш,
наћи ћеш ме тамо.
Губитак индивидуалности
и разореност, очигледно,
није исто. 
Наранџама смрти
жонглирају саплеменици у круг.
*  *  *

J.K.

Под тим прозором
шуштала је овогодишња трава
и новогодишње ватрице
једном годишње распаљивале су расушени рам,
а ти никако ниси хтео да се будиш,
свет је дефинитивно одбио да изађе из тебе.
Ја сам даривала цвећу свежу воду,
вртела прстен,
бројала ти трепавице,
новогодишње ватрице су долазиле и одлазиле... 
долазиле и одлазиле... 
Unsere letzte Tanze ...
како је добро што сам те раније
научила да плешеш...
Поручила сам хлеб…
Људи као да никад није било, 
а ја сам готово људски поручила хлеб.
Зашто смо толико мрзели постојање?
Најзад баш твоје очи се још једном
окрећу ка мени и ја знам,
да ћу после краја опет бити с тобом.
 

УКУС ТУЛИПАНА

Одучила сам да волим ноћи,
молитве текст, што је прекривен пеном,
заборавих писати по роси...
Видим стазицу у мирисној нани,
видим знаке што ка светлости лете
и губе се у степама безљудним.
Могу бити паклом усред тишине, 
месити јаук ветра на камену,
не знати за пролазност, за обалу.
Морам постати ђаком новог дана – 
да чујем како отроваше сунце,
а ноћ ће доћи... заувек остати... 

Песме је с украјинског превео Јарослав Комбиљ 
(2013)

О ПЕСНИКИЊИ

 

Халина Хевкив (1989), филолог, журналиста и књижевник.

Дипломирала је филологију на Лавовском националном универзитету Иван Франко.

Песме објављује у књижевним часописима и на интернету. Године 2004. је постала лауреат књижевне награде Богдана-Игора Антонича, када јој је објављена збирка песама Последњи дан речи не.

Живи у Украјини, а повремено у Италији код баке.