ИЗ ОРАХА СОК ТЕЧЕ
Из ораха сок тече,
орах осушени...
Из ораха сок на чела капље,
горак од сјаја.
Како лепо види сунце,
да не брину,
оно беспоштедно користи шансу,
оно − то је мати...
Орах се под ноге котрља,
он се опет радује...
Из ораха сок на чела капље,
укусан је без соли.
Неће ноћ са дететом
да се поздрави,
песак још брже то камење бруси,
песак − то је прадед...
Орахово језгро у барици –
то је сок исплaкао...
Он ће, као нектар оздрављења јасноће,
одвратан на крају,
као декоративно растиње
расти
на сваком надпрозорнику зидова гвоздених.
Биће болесно...
ЦЕНТРАЛНИ ТРГ
Магнолија се смејала безумно,
кад су окови обавили струк,
везавши сведока у црном огњу, -
невидљив он поста, код прелаза
у стварност отказао му је слух,
па не чу лавеж паса у запрези,
због сунца што се скотрља од беса
и наједном зарида ко дете,
јер није могло видљиво досећи.
Река је доле текла и сва војска,
као да се растапала, а маса
бежаше од пљуска путем светлости.
На копља су качене женске сукње
и симболом мира под кишобраном
у коридорима грејаху празнину...
За многе године наталожено
храбрима подари част и слободу,
и даде спокој за сва времена...
Онда ко смо ми, кад прадавно људство
утихну, схватајући бит промена?
Како доспесмо с оне стране правде?
* * *
Два бледа сунца.
Вечерња прича.
Крвоток се зауставио
да одмори од монотоније.
Твој кишобран је крио некад
за тебе другу вољену жену,
а ја ћу је претворити у мач
и искористити га наменски.
Тамнокоже плесачице
понеће ме до тајног места.
Кад се ослободиш,
наћи ћеш ме тамо.
Губитак индивидуалности
и разореност, очигледно,
није исто.
Наранџама смрти
жонглирају саплеменици у круг.