Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                23 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Из дневника | Тања Прокопљевић
Прикази прочитаних и драгих књига


О КЊИЗИ ПЕСАМА ПИСМА АФРОДИТИ
РАДМИЛА РАДОВАНОВИЋА

 

У књизи песама Писма Афродити љубавни песник Радмило Радовановић, како га слободно можемо назвати, као и велики број пута до сада читаоце оплемењује љубављу. Он је у свим својим збиркама поезије: Сузе (1976), Ово вријеме (1994), Тамница шкољке (1995), Метаморфоза бића (1997), Раскошна тамница (1998), Епитафис (2000),  Морфејски сан (2001), Дивинска Микена (2002), На обалама Лете (2003), Очи бездана (2004), Дивље поноћи Вавилона (2005), Пребивалиште пепела (2006), Дивинска свјетлост (2007), Пуста обала, о Тетида (2009), Млади Адонис (2011), Жал за Еуридиком (2012), Писма Афродити (2014), Капије Хада (2015), Елеусенски сонети (2016), Недоречени Орфеј (2017), љубав узвисио до божанског поистовећујући своје лирске јунаке мање-више са боговима и јунацима античких митова. Таква структура је свакако многима скренула пажње на певање Радмила Радовановића. Његове песме су лирске, углавном писане слободним стихом и лепом ритмиком па ће се сви сложити са тим да читајући сваку збирку песама Радмила Радовановића уживамо у лепом лирском певању.

Писма Афродити је збирка песама врло интимне садржине у којој нас песник упознаје са његовом причом о љубави и њеним лирским јунацима, а та прича је за песника постала узвишена песма матица из које се увек рађају нове песме песника који пева у љубави и о љубави. Песник као да нам стиховима својим поручује, да само богови могу да приуште осећања бескрајне љубави, устрепталости, надахнућа, страсти и чежњивост и да они живе за љубав и ништа их у томе не може спречити. У песника је љубав узвишена и прејака да нам песмом даје на знање да су му љубавна осећања јединствена и божанска. Песме Радмила Радовановића, не само у књизи песама Писма Афродити, већ и у другим његовим збиркама, буде машту читаоцу. Као да казују да свако време има своје богове који поред нас бивају: играју се у љубави, купају се у стиховима и хране се уметношћу, те да је њихов живот на овом свету заправо уметничка белина светлости још невиђена људским оком, а да су само некада у античка времена људи имали право да те богове виде у људском облику и са њима опште па их ми тако запамћене себи и данас призивамо. И један од начина тог призивања је сусрет са поезијом песника Радмила Радовановића.

Све песме у збирци Писма Афродити хронолошки иду својим током и међусобно су певезане. Заједно чине потпуну и детаљима изнијансирану причу.

„Задње писмо“ које је у ствари прва песма у збирци Писма Афродити, на самом почетку открива целу љубавну причу. Ова песма је заправо лирски интонирано љубавно писмо љубавника жени у коју је заљубљен, али која није са њим: /Опет долазиш у моје усамљене снове/ и читаш моју свакодневну реченицу/ Добро јутро сунце моје, добро јутро свјетлости/ Зато усне стављам на твоју фотографију/ Мисао уносим у твоју душу/ ...У потаји очекујем да ми се јавиш/...

Сваком наредном песмом у збирци Писма Афродити песник призива детаље, гради осећаје, живи у песми са својом љубављу која није поред њега и која је далеко. Љубав овде није метафора, љубав овде јесте љубав. 

У песми Писмо Афродити лирски јунак почиње да уздиже своју драгану и да је упоређује са богом. Она је већ богиња: /Драга моја богињо лепоте и чулне љубави/ Моја Афродита, моја В... Само једном дођох на твоје острво Китеру/ У твоје Могорјело/... Она Афродита, Вероника, богиња је љубави и лепоте. Устрептала је и јака, недокучива и удаљена, „филозоф по вокацији“ којој је у љубави све дозвољено, која је и поред свега вољена, која је била у његовом загрљају, а сада далеко од њега живи на Кипру удата: /Тако бесмртну позвах те да дођеш на мој Олимп/ а ти оде за ружног Хефеста/ коме никада вјерна не бејаше/... И тако сазнајемо да је он њен бог и зашто је она Афродита, јер попут ове митске богиње она њега својим одласком приморава на љубавне авантуре и на љубав са обичним женама, а он у сваком тренутку, у свакој песми, годинама доказује да је она та којој припада сва његова љубав. Он негује наду да ће се поново спојити са њом, то јасно казује у песми „Писмо Афродити“: /Правим план како да будемо опет заједно/ Твој Хефест узалуд крије невидљиву мрежу/ И пребацује је преко кревета/

Сазнајемо у песми Камени кип од када датира љубав према Вероники. Од када је бог заволео богињу: /Моја стара љубави/ Девојко са острва Кипра/ Девојко из Нероне/ Страсно сам био заљубљен у тебе 1978. године/Ја сиромашан младић Ифид/ Из поштене херцеговачке куће/. Свака песма, па тако и песма Камени кип, има изузетне метафоре и успоредбе. И када нам песник каже како је Ифид, мисли заправо о неконтролисаној љубавној страсти коју има према жени у коју је заљубљен. Може ли се описати боље страст јунака, та неизрецива љубав према вољеној жени боље, него успоредтити га са митским Ифидом, љубавником младим који је у смрт коракнуо и то због прејаких осећаја у љубави, што није са женом коју воли. Та снажна осећања није ни желео да превазиђе, а питање је да ли би то уопште и могао.

У свакој песми песник даје својој љубави тајне поруке и знакове. У песми Потражи ме каже јој:/ Потражи ме у Мркоме Граду/ ...Појави се са звиждуком/ ...Сјети ме се и застани/... Далеко од Кипра, како песник каже: „У Мркоме Граду“, заправо Мркоњић Граду, песник нам показује колико му је вољени град постао сив јер је у њему без своје вољене. Песник прави два Олимпа: Кипар и Мркоњић Град. Градови тако постају читаоцу значајни и велики. Ова два града просто су прослављена стиховима песниковим.

Много пута песник своју драгану види и другачије. На пример у песми Сиријусов сјај, он јој каже: /Ти си моја богиња благодети/ Ти си моја богиња јесени/ Опора/ Ти пратиш богињу Ејерену/ богињу мира/ као звезда која силази с неба/. Тада се читаоцу чини да ће се у наредној некој песми Вероника ипак појавити и бити са својим богом љубави у љубави и загрљају. То су песме наде за читаоца колико и за песника. Ипак, све остаје исто као што је то исказано у песми Цвијет сломљени стиховима: /Све ове пјесме радости/ У коима стојиш као на Олимпу/ Пренио сам у тугу и страсни зов/.

Може нам се учинити читајући песме из збирке, да песник уздиже љубав изнад и саме песме. Песнику Олимп припада, у читаочевој свести он је бог, али до Олимпа песник није стигао помоћу божанске песме, већ љубави коју носи у себи, коју осећа према драгани, али која се временом неостварена ломи и претвара у „цвет скамењени“. Песнику тада ни његово божанство које је стекао није довољно за срећу, већ му је довољно само њено присуство јер је увек своје драгане жељан. Како да се разуме та чежња и жеља једног тела за другим, а да се не помисли само на страст самог тела, која није за песму, није ни за стих, али су у овом случају емоције толико снажне и моћне, да постају достојне вечних стихова које само боголики јунак може да сатка у узвишену песму.

Несумњиво је да ће овај песник увек стварати стихове о љубави, док му љубав остане верна својој драгани, а љубав права никада не умире, то је идеал вечни, вечна страст оних ретко дарованих. И то је још један разлог да поменемо генијалност успоредбе лирских јунака са боговима јер као и љубав права уз Радмила Радовановића, ни митови о античким боговима никада не умиру и немају заборав. А да не говоримо само какав је то диван начин да се песмом љубав задржи крај себе, да се са њом дише истовремено, да се додирује и да се живи и када је живот љубавника заправо одвојен. Књижевност ствара те могућности, не само за самог аутора јунака, већ и за читаоце. А Радмилови јунаци су толико живи да просто излазе из саме књиге упознајући нас у сваком сегменту  са осећајима у љубави који би без ових Радмилових стихова остали непознаница многим људима.

Књига завршава стихом из песме Твоје су очи затворене: / ..Моја химна те више не може оживети/ Ти си Еуридика/ Коју не могу видети више/. Осврћући се на ове стихове ми запажамо различитост лирског јунака у односима и осећањима према вољеној жени, а та различитост се може десити и у љубави у којој су љубавници један поред другог. Претварање ње, Афродите у Еуридику, доказје љубав, али која прелази у други облик. И песник зна да ни смрт вољене жене неће зауставити љубав, чак и када нестане те страсти коју толико описује. Тако љубав пружа и нову инспирацију песнику. То осећају и читаоци који одмах почињу да у рукама прижељкују наредну књигу Радмила Радовановића, како би се дружили са љубављу која је неисцрпна и како би били у друштву богова. И несумњиво је да ће се нове књиге о љубави рађати све док је овог песника, а људи ће их прижељкивати па и онда, ако завладају још мизернија и оскуднија осећања у људима, него што су то у ово данашње време.


Написано 01. 11. 2017. у Земуну