Књига Водич кроз љубавну историју Београда Небојше Стефановића представља књижевно-историјски албум личности и здања, која су обележила град у периоду од 19. до 20. века.  На изузетно интересантан начин писац води читаоце кроз београдске улице и отвара врата домова, који су у највећој мери данас претворени у институције од јавног значаја. Такође, може се рећи да се Стефановић служи стилом који попут мреже увлачи у свет дела и нагони његове уживаоце да истражују даље.

Прво од чега треба кренути при критичком осврту на ово дело јесте поигравање аутора са насловом дела, али и појединачних прича. Наиме, када се осврнемо на наслов књиге, можемо рећи да он представља својеврстан лајтмотив, око којег се даље плету појединачне приче. Другим речима, у свакој од њих централно место заузима љубавна веза истакнутих личности, које су део одређеног друштвеног миљеа и прилика, те је неопходно дати најважније карактеристике истих. Тиме се фокус шири и читаоци на неколико страница добију много више од љубавне приче. Ако сагледамо појединачне наслове, долази се до закључка да су сви дати као синтагме или реченице које треба да заголицају машту и наведу на читање (Волели су се само кад су били раздвојени, Клопка за меланхоличног кнеза, Желатин од мириса векова, Страст нечисте крви, Путовање љубитеља књига, Између краља и маршала, кад пада киша добоша, Збогом лијепи и страшни жоивоте, Сахрана као замена за венчање...). Ни у једном од њих се не спомиње име актера прича, што доприноси повећању радозналости и жеље да се проникне у унутрашњи свет дела.

У књизи је дато 37 прича, груписаних у пет целина, које се даље могу поделити на оне које носе временско обележје (I 19. век; II 1900-1914; III 1918-1941; IV после 1945) и последњу која носи наслов Приче са Дедиња.  

Примећује се да је највећи број актера у првом делу или припадник династије Обреновић или је са њом у некој вези. Тако можемо сазнати у каквом су заиста односу били кнез Милош и кнегиња Љубица и како се спасила казне због убиства; ко је била Ружа Божић, а ко Симка Лаховари; где су се срели кнез Александар Обреновић и Драга Машин; какав је био брак кнеза Михаила и Јулије Хуњади, а какав Милана и Наталије Обреновић. Такође, сазнајемо како је Елодија, жена грофа Чедомиља, написала дело о историји Србије; какав живот је водила феминисткиња и књижевница Јелена Димитријевић, а какав чувени писац Лаза Лазаревић; како је телескоп повратио астронома Милана Недељковића из лудила у живот, а како је настала задужбина Илије Милосављевића Коларца.

Други део, означен као Године успона, приказује животе и домове четири личности који су својим идејама и стремљењима „ишли испред свог времена“. У њему упозанјемо прву студенткињу Архитектонског одсека Јелисавету Начић, која је урадила Теразијски шнит 1908. г., имала романсу са Мештровићем, али била и учесник грађанског рата у Албанији. Након ње, следи прича о Геци Кону, издавачу и књижару заслужном за оснивање едиције „Плава птица“, а потом и прича о Бети Вукановић, сликарки, која је упамћена и као прва жена која је јавно понела панталоне и возила бицикл. На крају овог дела Стефановић пише о Георгу Вајферту, гувернеру и мајстору масонске ложе.

Златним добом аутор је означио треће раздобље, у којем је примат дао људима које су се бавили уметношћу. Са тим у вези приповеда о Биничком, његовом оснивању Музичке педагогије у Србији, написаној музици за прву српску оперу На уранку, али и фонтани која се данас налази на месту његове куће. У причи, након тога сазнајемо како је Ита Рина постала Тамара Ђорђевић, али и зашто је снимила само један тонски филм. Такође, следи и разоткривање везе Ђорђа Генчића са Карађорђевићима; упућивање на хуманитарку Мејбл Данлоп и њено оснивање Дечје библиотеке у Нишу; формирање легата Милана Секулића, који је данас под заштитом Града. Стефановић се даље бави пилотом и оснивачем Аеро-клуба, Тадијом Сондермајером, глумицом Марицом Маром Поповић, научником Миллутином Миланковићем, инсустријалцем Владом Илићем, проналазачем Добривојем Божићем, Зорком и Добрицом Генчић, сликаром Пајом Јовановићем, агентом Душком Поповим. Такође, у овом делу испричана је изузетно занимљива прича о Иви Андрићу и Милици Бабић.

Последњи део ограничен датумом, носи занимљив назив  Гвоздена завеса од свиле, чиме се алудира на живот људи након Другог светског рата. У њему су дате само три приче, од којих су две посвећене чувеним писцима Бранку Ћопићу и Васку Попи, а једна архитекти Драгославу Радосављевиоћу. Кроз њих можемо сазнати детаље Ћопићевог односа са супругом, његовог самоубиства, али и како су се упознали Попа и Хаша, коме је посвећена једна од најлепших љубавних песама Очију твојих да није и зашто је посадила јелку крај његовог гроба.

У Причама са Дедиња сазнајемо у каквом су односу били ратна секретарица Даворјанка Пауновић и Јосип Броз Тито; шта је мучило кнеза Павла Карађорђевића; како је вила „атентата“ у Драјзеровој  улици постала  Музеј савремене уметности и зашто је легат Петра Лубарде дуго после његове смрти био затворен за посетиоце.

Стил којим се Стефановић служи варира између књижевног и научног, што доприноси његовој доступности и допадљивости ширем кругу читалаца. У њему нема сувишних детаља ни расплињавања, те се чини да је аутор хирушки прецизно одредио шта може и треба да одбаци, а шта да споји да би прича била инересантна.

Из свега наведеног можемо закључити да је Водич кроз љубавну историју Београда дело које наводи читаоца да обиђе сва описана места и да захваљујући њему осети дух оних који су ту обитавали. У њему се јасно потцртава да Београд обилује зградама које чувају историју и која се након читања ове књиге морају гледати другим очима. Она је истовремено позив читаоцима да боље упознају престоницу, али  и позив другим ауторима да се осврну, прошетају кроз свој град, лате се пера и учине исто што и Стефановић.