( Део из рецензије БЕСКОНАЧНОСТ НА ДОХВАТ

Илијане Илић)

Вероватно је истина да је све до сада већ написано, али та неутољива потреба за писањем поново изнова из наше песпективе, обојено нашим емоцијама и властитим искуствима ипак је непресушни извор живота. Звездана Крстић својом збирком Бесконачнот на дохват неустрашиво нас води на путовање кроз њену визуру и несвакидашњу сензитивност.

Песме одишу дубином, мада се на моменте губи ширина хоризонта. Универзална тематика обојена поатесиним жељама, сновима, сазнањима и фикцијама.

Попут уља и воде неизменице се мешају нежност сна и јава која мучки зна да боли. Звезданин Лимбо пластично нам описује стање бића које покушава да воли, али то често није нимало једноставно. Нижу се песме изузетне емотивне енергије Сећање, Ани, Пећина и змај, Ерата и Ерос, Руб, (Не)мир, Да могу... Свака од наведених песама носи интимни код универзалног животног записа. Ишчитавајући Звезданину поезију, нашла сам на стихове које су ми вратили веру у искреност и оргиналност.

 Жеља се лиња, проклетиња, или Родиш се опет у сузним каналима и милујеш ми образе.

(Део из рецензије ЉУБАВ НА ДОХВАТ

Анђелка Заблаћанског)

Врло често је грех према песми сврставати је у збирку с другима, јер је она свака дело за себе. С песмама Звездане Крстић сабраних у ову књигу то није случај. Иако је свака, од најкраће до најдуже, засебне поетске и уметничке вредности, пажљивим ишчитавањем долази се до закључка да су овако сабране тек целина. Хроника љубави без година уденуте у сећање лирског субјекта. Књига песама Бесконачност на дохват и почиње песмом Сећања. Песникиња Крстић нас у ниску песама уводи стиховима Затварам очи/Уздах се оте/Привиђења чежњива/ као да нам поручује да се њене песме не могу читати, већ ишчитавати и доживети затворених очију и отвореног срца. И тачно је тако – сваки стих је набрекао осећањима. Некада тананим, некада опорим. Једном пуни страсти која опија, други пут страсти која убија (Умри кујо, у миру почивај,/ако ти бар имало значим! – песма Елегија прошлости).

Пишући о љубави задојеној жудњом, храњеној страстима која у похоти жеђује, песникиња се упита да ли су та стања душе и тела уопште љубав, јер:

Скаменило се срце,

убило га сазнање

да није никад спознало

чистоту праве љубави.

Нити је волело,

нити су га волели

(Варалице)

Но, већ у песми За вечност лирски субјекат је за љубав спреман и да хиљадама година чека и умре верујући баш у истинску љубав.