− Сви ми имамо само себи својствено унутрашње време. Вероватно сте на часовима филозофије говорили о томе како је време само једна од фиктивних категорија, координата која нам помаже да се снађемо, организујемо у овоземаљским оквирима. То, дакако, подразумева неоспорну објективност као карактеристику тог појма, време које је исто за све и свакога, можемо да га назовемо и „спољашњим“. Али, на субјективном плану, ствари стоје мало другачије. Та унутрашња брзина по којој функционише наше биће, ритам којим тече појединачни живот,  могу бити врло различити од човека до човека. Зато се неки људи никад не могу спојити, ма како били близу, никад се не могу сустићи у истој тачки, јер им се не поклапају линије времена...

Овим речима довршио је своје предавање Бранко Миленковић, млади професор књижевности. У ствари, довршило га је школско звоно  разлежући се реским тоном. У буку која се намах створила успео је још само да довикне: „Читајте Павића, Унутрашњу страну ветра, то радимо наредног часа!“. Надао се да су га чули бар оних последњих неколико гимназијалаца што су заглављивали на врата учионице која се испразнила невероватном брзином. Оставши сам, прикупио је своје расуте припреме, заклопио дневник, однео га у зборницу и, пошто му је то био последњи час за тај дан, ускоро се и сам нашао изван школске зграде. Прикопчао је капут и кренуо низ улицу лаганим кораком. Помало распеван и лирски понет, Бранко је понекад осећао како уместо ципела има чизме од седам миља које га носе много више и даље него што су то пролазници око њега у стању да примете. А оно што су могли да виде био је висок младић од тридесетак година, нежних црта лица, тамносмеђе косе и светлих кестењастих очију. Ако би се неко мало загледао у те очи, спазио би у њима нешто као враголасти, скоро детињи позив на игру. Let the game begin, тако му је уосталом гласила свака лозинка на рачунару. Но, испод тога, као и очите продуховљености којoм су му очи зрачиле, провејавала је извесна сенка неповерења и опреза. Јер, Бранко је умео да буде и врло рационалан, некад и превише. То је увек спутавало његов лет. Борио се да у себи помири два супротна пола своје сложене природе, но никако да наступи  дуго очекивана хармонија, да спозна у себи бар наговештај промене која ће његов живот да поведе једном одређеном и сигурном стазом. А желео је све, све лепо што би тај живот могао да му пружи. Чинило му се да би хтео и читав свемир. Али, људи или околности спуштали би га на земљу и у судару са њима болно би увиђао границе својих могућности, мада никад није сасвим пристајао да поверује у те лимите.

Упутио се ка градској библиотеци, да врати старе и узме нове књиге. Читање му је било пасија. И гимназија у којој је радио имала је библиотеку, и то прилично добро снабдевену, али, по навици из студентских дана, није престајао да одлази ни у градску. Тамо се осећао анонимније и стога слободније. Размишљао је о својим данашњим речима, о Леандру из Павићевог романа. Патио је од те бољке да му је тешко да раздвоји живот од књижевности, стално је тражио и налазио паралеле, нарочито у сопственим доживљајима. Сећао се својих некадашњих девојака. Иако допадљивог изгледа, није имао баш много успеха у везама. Девојке би га називале „филозофом“ и брзо губиле интересовање за њега. И краху две последње романсе кумовало је баш то „унутрашње“ време. Различите брзине. Једна девојка имала је крајње релативно схватање времена. Све ће се десити, али једном, можда, никако не сад, јер никад „није тренутак“. Друга, пак, била је тако брза да је на свом суманутом путу повремено и саму себе прескакала. Никад није знала, кад јој започне дан, како ће се завршити, а да планира наредни није ни покушавала. „О томе ћу мислити сутра“, говорила би. У ствари, у један њен дан могла би да стане читава нечија недеља. Често му је пребацивала: „Убрзај се... прати ме“, а Бранко није могао ни да је сустигне, а камоли прати. И тако, за једну превише брз и захтеван, а за другу превише спор и уздржан, није умео да подеси казаљку свог унутрашњег сата да не жури и не касни, па се није поклопила ни са једном од њихових. Слично се дешавало и са блиским пријатељима. Казаљка је увек показивала своје специфично време у којем је остао заробљен и сам, али се ипак надао да ће срести некога чије ће било куцати истим ритмом. Зашто би се, уосталом, само он мењао, прилагођавао, правио компромисе?

У тим мислима, ушао је у библиотеку. Извадио је књиге из ташне, спустио их на пулт, и кад се машио да преда своју библиотечку картицу, видео је да је нема у прегради у којој обично стоји. Потражио ју је по ташни, опипао се по џеповима и морао да констатује да је, незнано како, није понео са собом. Извинио се жени за пултом, и видно разочаран, кренуо да враћа прочитане књиге натраг. А имао је код себе брижљиво припремљен списак нових наслова и унапред се наслађивао мишљу како ће гутати странице заједно са новом кутијом бомбоњера; већ се видео заваљен у удобни наслоњач, како отвара сјајне фолије док промичу  занимљиви редови пред очима. Чоколадне бомбоне биле су још једна од његових слабости. Мора да је несвесно нешто и гласно промрмљао, пребацујући себи због заборавности, јер је зачуо иза себе глас, пријатни баритон: „Ех, шта ћете, такав вам је живот, нико срећан, а нико довољан, нико миран, а нико спокојан“. Бранко се зачуђено окренуо и угледао поред себе особу која је изговорила те стихове. Онижи мушкарац, у касним тридесетим, црномањаст. Лепо обликована црна брада маркантно је уоквиривала то лице тамних живахних очију које му се смешило. Човек је стајао иза Бранка, стрпљиво чекајући свој ред, и приметивши његову ситуацију, прокоментарисао ју је. Бранку се тај коментар учинио саосећајно, иако мало пренаглашено драматично. И сам је имао склоност да драматизује, нарочито кад би се осетио за нешто ускраћен, као сад.

− Тја, тако је − резигнирано је одговорио непознатом −  само бих ја додао и да ко нема у глави, имаће у ногама.  Други пут. Лепо сте цитирали речи из Горског вијенца малопре, мудри  Игуман Стефан. Читате Његоша?

− Наравно да читам. Ја сам велики поштовалац Његошевог лика и дела. И пре свега проучавалац. У ствари, управо пишем обимну монографију о њему. Дозволите да вам се представим, Никола Радовић, надам се да нисам сувише наметљив.

Бранко је у глави на брзину прочешљао сва имена из студентске литературе која су се бавила Његошем, ово му није било познато.

− Не, нипошто, ја сам Бранко Миленковић, предајем књижевност у једној београдској гимназији. Тачније, српски језик и књижевност, али језиком се програм слабо бави, то јест граматиком. А увек се одушевим кад сретнем љубитеље књижевности, како ја то волим да кажем: духовне сроднике у овом времену ишчашеном из зглоба.

− Да, то сте баш лепо рекли. Све је у ово време наопако, и то занемаривање језика, и духовно блато, и погрешне идеологије и системи вредности којима се људи затупљују. Јесте ли чули да су у мојој Црној Гори Његоша избацили из школске лектире? Недопустиво! Зато што се у његовим делима исувише пропагира српство, што никако не одговара овој владајућој елити и њиховим циљевима. Али, ето, зато постоје људи као ви и ја, часни, који су спремни да се боре за праве вредности и можда ћемо изградити и неки бољи свет, ко зна. Штета што нас нема више таквих, могли бисмо да изведемо духовну револуцију, хаха.

− Сумњам у то, али нека вам буде. А та монографија коју пишете, нисам чуо да је нешто такво у изради, иако се трудим да пратим културна збивања, и овде, и у региону. Ко стоји иза тога?

− Па ја, знате, радим за једну невладину организацију, и они су одобрили овај мој пројекат, сигурно неће они из министарства да ме финансирају, њих то не занима. Али, нађе се неко ко ће да негује нашу традицију и да подржи оно што је добро. Знам, многи су писали о Његошу и рекло би се да ту нема шта више да се дода, али моја монографија биће најобимније и најсадржајније дело о Његошу до сада, ту ће се на једном месту наћи сабрано све о њему, чак и они детаљи који су скоро непознати или познати само реткима, разјашњења свих контроверзи везаних за њега. Пишем је већ годинама и мислим да сам близу краја. Идем његовим трагом, посећујем места у којима је боравио, истражујем по архивама...

− Веома занимљиво...

− А пишем и поезију. Намеравам да ускоро издам своју збирку. Можда је чудно што се до сада нисам афирмисао, али, како се каже, никад није касно. Рекосте да сте филолог, па послаћу вам своју збирку на мејл, ако желите да је погледате. Значило би ми ваше мишљење. Имате мејл, претпостављам?

− Да, наравно, погледаћу − збуњено је промуцао Бранко и издиктирао странцу своју имејл адресу. Није имао обичај да тако брзо ступа у контакт са људима које први пут види, човек му се учинио као јако брз и непосредан, можда исувише по његовим сопственим мерилима, али није у томе подозревао никакву опасност. Мејл је и иначе давао свим својим ученицима, да би могли да му шаљу своје литерарне креације и ту и тамо нашла би се по која вредна пажње. А откад зна за себе, другови, колеге и познаници који пишу, обраћали би му се са молбом да погледа њихове радове, тако да то за Бранка није било ништа ново, осим што је сада у питању била потпуно непозната особа. Ипак, нешто га је неодољиво привлачило код тог човека, можда оно ирационално у њему самом.

Наредних дана, у школи, Бранко је и даље размишљао о свом новом познанику. Пар дана након њиховог сусрета, Никола му је заиста послао своју збирку на мејл. Бранко  је са радозналошћу прионуо на њено читање и утисци су му били подељени. Изненадио га је лирски субјекат који је неочекивано искрсао пред њега из  стихова. Јесте да није знао ништа о аутору, али некако га није тако замишљао. Ту је провиривало нешто много крхкије, осетљивије, него што је стекао утисак након првог контакта. И у неку руку повређено, озлојеђено; сујета која тражи оцену а истовремено је се плаши и зато привидно игнорише. Личност која је из њих провејавала, била је много занимљивија од самих песама, које нису одавале неки посебан таленат. Углавном лирика исповедног карактера, љубавна, социјално-патриотска и понека рефлексивна. Стихови слободни, али са чудно застарелим инверзијама понегде, да би ваљда звучало поетскије. Бранко се мало чудио да неко још увек озбиљно пише патриотску лирику, ионако та врста поезије никад није била његова cup of tea. Љубавне песме имале су извесну топлину, искреност, иако језички и стилски недоречене и непрецизне, понегде чак и конфузне. Као да је осећање на моменте превише јако да би стигло израз, стало у њега. Или се ипак радило само о мањку талента. Бранко се колебао. Био је на муци. На крају је урадио оно што чини за своје ученике, у свом коментару обазриво и као узгред осврнуо се на недостатке, као на нешто што се да само мало дотерати и усавршити, па да све буде најбоље могуће (могао је и да их не помене, али Бранко је имао ту особину да је увек морао да буде искрен, чак и кад се то не тражи од њега), а фокусирао се на оно што је мислио да је добро (увек се тако нешто може пронаћи ако се жели). У овом случају то су били повремена нежност и лирска топлина, као и својеврсна иронијска дистанца за коју му се учинило да је аутор показује у односу на своје дело. Све то срочио је у један дужи мејл и послао га Николи. У одговор му је стигла захвалност на поклоњеној пажњи и времену и пријатељски позив на чашицу пића и разговора о књижевности. Бранко је пристао. Сада је стајао у учионици, загледан у Његошев портрет на зиду. Сваки пут кад га би га погледао, сетио би се Николе.  Његови љубавни стихови, поред општих места, имали су понеки леп детаљ, али много су одисали Његошевом песмом Ноћ скупља вијека. Сувише је у њима било звезда, слућеног уместо јасног телесног додира, пољубаца продужених у бескрај. Цјелов један ноћи цијеле. Шта је ту уопште оригинално, питао се Бранко, где престаје Његош а почиње Никола?...  И то лице које га је гледало са слике чинило му се све познатије, те контуре лица, та брада која га уоквирује, тамне, дубоке а живе очи... Само што је Његош био двометраш, а Никола... Одмахнуо је, смејући се сам себи. Шта све човек не може да учитава...!

Једне вечери нашли су се на договореном пићу, у неком кафеу где је Никола обично залазио. Бранко није много излазио увече. Прво што је запазио је да му Никола више не персира.

− Е, хвала ти што си прочитао моју збирку. А знаш да сам се двоумио да ли да ти је пошаљем. Било ме је срамота да пред неким оголим своју душу, себе изнутра.

− Па зар ниси рекао да ћеш је објавити? Онда ће  свакако многима бити доступна и изложена, зар није у томе поента објављивања? 

− Ма јесте, али опет...  Ја, знаш, пишем за свој грош. Хвала ти за леп коментар, прија, али ни похвале ни покуде не утичу нарочито на мене. И збирку ћу издати пре свега за себе. И не шаљем своје песме часописима или, не дај боже, на конкурсе. То ти је све намештено...

− Не знам, и ја помало пишем, али нисам никад нигде слао...

− Заиста? Лепо. Али, кажем ти, све ти је то, брате мој, корумпирано. Као и цело друштво, у овим нашим земљицама. Једном сам баш питао председника, тад је био на тој функцији, неко време у младости радио сам као новинар за један наш познати лист; питао сам га: „Хоћемо ли ми икад постати уређено демократско друштво у којем неће царевати мито и непотизам?“ Знаш шта ми је рекао, да се свакако иде ка томе, да ниједан грађанин не сме у то сумњати, већ да се то и може постићи једино личним залагањем и примером... И остала празна слама. А онда ми је незванично, у неформалном разговору, објаснио неке ствари везане за тренутна збивања. Јако је интелигентан човек, и приступачан, и сад ми се јави кад се понекад сретнемо; од многих ствари које се говоре о њему, знам које су истините а које не. Али, добро, то је сад нека друга прича. Никад није све до једног човека, него естаблишмента, назови елите која се формира око њега. Толико је апаратчика који се ухлебе на државним јаслама па воде харанге на неистомишљенике. Ја нисам ушао у политику, јер на постојећој сцени за мене нема места. Мени многи у земљи замерају да је мој национал−патриотизам много слабији од привржености идеалима српског витештва и косовске слободарске искре. То су били и Његошеви идеали; светлост и светост обилићке жртве и херојства никад не смеју да буду погажени, заборављени или замењени неким тренутно−актуелним, наметнутим, често и измишљеним флоскулама... Али нећемо сад о политици, о томе ионако бистрим са многима, нећу са тобом. А имам и сценарио за филм у глави, испричаћу ти касније...

Док је његов саговорник испијао пиће за пићем, Бранко је пијуцкао своје пиво и осећао се све нелагодније. Све што је Никола говорио није било невероватно и немогуће, али ипак му је деловало неуверљиво и примао је информације са великом скепсом и резервом. Ко је тај човек? И шта он уопште зна о њему, осим оног што сам прича? А  он прича много, али питање је шта је од свега тога стварно истинито... Како је време пролазило, разговор је попримао све чудније ноте, уплитале су се ту још понеке личности из јавног живота, искрсавале неке прилично бизарне слике и Бранко се, осетивши да му је у тој необичној атмосфери пиво мало почело да удара у главу, и да се све теже концентрише, опростио од познаника. Ипак, контакт са Николом није прекинуо. Видели су се још по који пут, кад би Никола долазио из Црне Горе, јер је тамо живео; у Београд је само повремено навраћао. Разговор би тад текао нормалним током, дотицали би се неких уобичајених тема, о животу, породичним приликама. И опет би главну реч водио Никола, Бранко није волео да много говори о себи, а Николи као да то није сметало. Није га нарочито запиткивао. Говорио је о пословима којима се у том моменту бавио, мада Бранку никад није било сасвим јасно да ли их он ради за неког, или чисто од своје воље, нити је тачно разумео природу тих разноликих послова. Изгледало је да познаје мноштво људи са којима је у непрестаној вези, називао их је својим саборцима, и да је непрестано окупиран нечим битним. Причао је и о својој породици, о неслагању са родитељима, о младости, о бившим девојкама, супругама, деци. „Ако се људи деле пре на досадне и занимљиве, него на добре и лоше, како је рекао Оскар Вајлд, овај Никола свакако спада у занимљиве“, мислио је Бранко. Па опет, никако није могао да докучи до краја истину о свом пријатељу. Гомила података, непроверених и без могућности да се провере, и једно велико ништа. То га је нагонило да и даље инсистира на наставку комуникације, не би ли решио енигму која га је мучила. Знао је да Никола повремено запада у необјашњиве кризе, изазване непознатим узроцима. Деловало је да и он пати од од понављаних судара, конфликата, али са ким, са људима, са светом, са реалношћу? Увек на опрезу, увек са гардом према потенцијално непријатељски наклоњеној страни, спреман за напад као превентивну одбрану. А од чега или кога је имао да се брани? Је ли и он један од оних осујећених на свом зацртаном путу, па се изгубио а да то и не зна, окусивши „прве капље из чаше отрови“? Такође, неочекивани „напади“ поверавања и блискости смењивали су се код Николе са хладним и исто тако непримереним и несхватљивим неповерљиво непријатељским ставом потпуног странца. Нешто ту није било у реду. И нехотице, Бранко је све више времена и енергије трошио на размишљање о том необичном човеку. Но, ма колико мислио о њему, мисао га никуд није водила, увек би наишао на зид, запао у ћорсокак.  Стално се вртео укруг, уплевши се у лавиринт из којег не може да пронађе излаз. А излаз је ту негде, надохват руке, само га он не види...

Једном приликом, на растанку, Никола му је саопштио: „Идем у Италију, у Рим,  на неко време. Знаш да је  последњи период свог живота, Његош, болестан, провео тамо. Морам да испитам какве је трагове оставио иза себе, да осетим ту атмосферу... А нашао сам и неки хонорарни посао, у једној редакцији, то је нешто на чему радим већ дуже време... Тако ћу да комбинујем посао и своје писање. Ако будем могао, и остаћу тамо. Овде ме одавно више ништа не везује.“

Неколико месеци нису се видели, ни били у вези. Бранку је једног дана на школу стигао коверат са збирком у њему. Значи, ипак ју је објавио; понешто од оног што је причао свакако је било истинито. Можда ће онда и монографију ускоро довршити. Поново је прелистао Николину збирку, овог пута више се задржавши на социјално−патриотској поезији, коју је оног прошлог само прелетео. И опет су му упали у очи небројени његошевски мотиви, поједини делови као да су тоном и мисаоном подлогом, само мало модернијег израза, не више у десетерцу, директно преузети из Горског вијенца, попут својеврсне поетске вежбе, копије, покушаја стварања  „на Његошеву“. Па добро, и несвесно га је правдао пред самим собом, не треба бити тако строг, Његош му је узор, природно је да ће се осетити његов утицај... Бранко није знао ни да се Никола вратио из Италије, није му се јавио. Захвалио се мејлом на поклону, и веза се поново успоставила. Додуше, Никола је све ређе долазио у Београд, па су више комуницирали електронски.

Приликом једне од тих преписки, Никола је поново био у свом елегично-патетичном елементу. Бранка је и раније збуњивао тај анахрони романтичарски став и заједно са исто тако превазиђеним идеалима за које се Никола наводно залагао, сматрао га је више позом, него стварним уверењем или осећањем. Овога пута Никола је отишао мало даље него иначе, деловало је да му се, опет незнано зашто, „у Ад свијет претворио, и сви људи паклени духови“. Говорио је о бесмислу свих људских настојања и напора, о томе како треба часно и без кукавичког освртања, као сваки исконски ратник, окончати овоземаљске муке, како му се можда и самом ближи крај.

− Дај, Никола, откуд такве мисли − узвратио је Бранко. − Још је рано за умирање. Теби је колико, тридесет осам? А нема више ни ратова у околини. Ако си баш запео, увек можеш да се придружиш Легији странаца, мада не знам колика је њихова старосна граница за упис...

− Баш духовито. Не примају они преко тидесете. Али зато постоји украјинско ратиште. Тамо се браћа Руси боре за православље и правду, насупрот мрском западњачком утицају и агресији, злу које се шири, као што је некад турска сила претила да пороби и потурчи остатак света, бљујући на њега отров своје адске душе. Антиглобализам. Има се још за шта дати живот и отићи достојанствено. Али, можда ни то неће бити потребно, не осећам се најбоље, могуће је да нећу ни дочекати следећу годину...

Бранко је остао у чуду. Није му било схватљиво како може тако да говори неко ко има децу, некога за кога је одговоран, коме је потребан... И откуд му одједном те идеје о умирању, одласку са овог света? То је дефетизам, шта би рекао његов Његош на то? Оно, јесте да је он умро рано, наводно од туберкулозе, али био је борац. Чекај, колико је тачно имао Његош кад је умро?... Бранко је потражио годину рођења и смрти, те бројке никад није памтио, одузео је једно од другог и број који се појавио на трен га је испунио језом. 38. Не, није могуће... Да ли он стварно умишља да је... Ма, сулудо, и мени свашта пада на памет, чиста случајност, ко зна шта је њега спопало...

Никола се изненада јавио једне вечери и позвао Бранка да се нађу у граду. Седели су у башти неког кафеа, као два стара знанца. Било је лепо и ведро пролећно вече. Небо прошарано крупним звездама. Ћаскали су необавезно. Никола је говорио како планира да објави још једну збирку коју је у међувремену написао. Није поменуо монографију. Причао је Бранку о задацима који му предстоје, о едицији коју негде уређује, о интервјуима са писцима из земље и окружења за које Бранко никад није чуо. Он сам  имао је више академски приступ и није се много бавио алтернативном књижевно−уметничком сценом. Можда је и то био један од разлога што му је Никола био тако интересантан, он је био увид у свет који је Бранку увек остајао ван видокруга, а интригирао га својим постојањем. Спомињао је и сукоб са неким људима из политичког врха којима никако није мило то што он има да каже, али он свакако није од оних писаца што ћуте или се посипају пепелом. А понајмање их се плаши. У једном моменту, Никола је застао са причом и показао Бранку на небо.

− Види их само, како бљеште. Као да је свод стварно засијан брилијантним прахом. И ја сам га толико пута преклињао да ми открије тајну, је ли његова књига мудрости отворена „да твар слави Творца и творчество, или да на њеном листу чита прекомјерно ништавило своје“. Их, тај Његош, то није био само песник, него људина. Ако и владика, могао је да има коју хоће, све су жене биле слабе на њега. Па читао си Ноћ скупљa вијека, песма над песмама! Све, све је био, и свештеник, и владар, и мислилац, и политичар, и љубавник, и визионар... У свему велик... То је живот достојан Човека са великим „ч“...

Бранко се загледао у очи свом пријатељу. Гледале су у заносу пут звезда и гореле неким нездравим сјајем. Претрнуо је. Кроз главу му је пролетела Проклета авлија и Ћамилово „Џем султан – то сам ја!“ Оно што је одавно подозревао, у тренутку га је забљеснуло сигурношћу спознаје. Тај човек пред њим опасно је и незаустављиво тонуо у лудило идентификације и мегаломаније. Ако не још сасвим без додира са реалношћу, свакако се отиснуо на пут без повратка. Осетио је како га дубоко жали. Али како да му каже? И шта да му каже? Очигледно је да нема увид у своје стање, да је дубоко забраздио. Заробљен у једном туђем времену, времену мртвог човека, давно истеклом, али га он осећа као своје. А свог и нема.

Враћали су се кући делом пута заједно. Никола је и даље причао, али Бранко га више није слушао. Знао је да се више никад неће видети. Енигма је решена. Слутња се обистинила. Док је било наде да исход може бити и друкчији, имало је смисла њихово дружење. Овако, да га опет види, Бранку би пред очима увек било само једно: болестан човек којем не зна како да помогне. Није човечно да га подржава у болесним фантазијама, да их потхрањује. А не би могао да се носи ни са теретом нехотичне увреде, како би то без сумње Никола примио, кад би схватио... Поднети тај поглед разочарања и прекора услед начињене му тешке издаје... И рађање дубоке мржње, вероватно. Јер сви су, стално, против њега, подмећу му препреке, замке, осујећују га на путу славе и заслуженог признања, омаловажавају га, неће да виде ко је он заправо, а сад је и Бранко један од њих!... И још гори! Обмањивао га је, претварао се све време... Као врела киша пљуштале су у Бранку претпостављене Николине мисли. Не, не може му се помоћи. Кад су се коначно растали, наравно, уз обећање о поновном сусрету, Бранко је једно време стајао сам. Гледао је у оно исто запаљено небо које су обојица малочас посматрала, знајући притом да гледа у прошлост. Ко би рекао – звезде су изгледале тако стварно, скоро опипљиво; сијале су тако јако, готово да је могао да осети њихове зраке на кожи. Тако је и са животом, и са људима, мислио је. Једног тренутка су поред тебе, видиш их и чујеш, чини ти се да су заиста ту, и ужасно ти је тешко да појмиш да је већ следећег момента то само привид, прошлост која још сија у теби. Одзвања. И Никола, иако је до пре пар минута био још део његовог живота, неопозиво је уронио у прошло. И колико још других, драгих особа!... Па шта нам онда остаје после толико растанака? Нешто му је, однекуд изнутра, говорило да ипак тако мора да буде. Има крајева, али има и нових почетака. Ослушнуо је дубоко у себе и зачуо уједначено пулсирање свог скривеног била. Његов унутрашњи часовник равномерно је откуцавао своје специфично време и и даље ишчекивао сапутника са којим ће му се казаљке преклопити.