Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                  1 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


У ретровизору | Бранка Тарбук
(Осврт на двоброј 48/49)


(Р)ЕВОЛУЦИЈА ПЕСНИЧКИХ СЛИКА


Да ли песници трагају за сликама или им долазе саме? Како њихове очи виде секвенцу и како њихов мозак зна и одлучује у коју идеју ће је уткати? Да ли слика из стварности инспирише или инспирација ствара слику?

При томе, нису у питању само песничке слике, стилске фигуре, симболика, него нешто много више, једна друга реалност или можда ова наша само некако појачана, да бисмо јасније видели шта је важно и шта нам стварност поручује. Неке од слика препознајемо, друге одбијамо да препознамо или нам се не свиђају, некима се радујемо, а има и тешких непознаница... Углавном, свака слика личи на свога песника...

Читајући претходни број „Суштине поетике“ (48/49) најјасније сам запамтила управо слике: гуске које лете по тмурном небу, атмосферу пиваре, јутро, лице разочаране девојке, пољубац, страст, а посебно слику тишине - такав контраст само поезија може дати, она која живи од речи и немилице их троши и гомила, дочарала слику тишине. И увек тај исти утисак - да су све песме једно биће и пулсирају истом страшћу, са жељом да од овог света направе боље место... Ту су песници поштени, зато имају све моје симпатије, желе све добро другима, али и себи не би ускратили лепоте и дарове живота.

       

Романтична слика

 

Обрадовало ме на самом почетку подсећање на Драгу Димитријевић Дејановић и романтичарски занос српске поезије 19. века. Обрадовала ме једноставна и нежна, блага, чиста, неоптерећена слика, а бескрајно снажна: мала љубичица која се расцветава на вољеним грудима (Жеље моје), мала соба, свећа и хартија на столу, перо у руци и болни уздисај који се отима из груди (Моје самовање). Тако је све почело, искрено, топло, са жељом да буде казано, приказано и схваћено. Романтизам је као почетак спознаје себе и света, носи занос, топлину, јаке емоције, веру, али и одређено фаталистичко схватање света и неминовност предодређености за патњу. У тим временима лакше се писало и више откривало, поезија је била оружје за борбу против стега друштва, породице, прописа, глас душе и напретка, личног и друштвеног. И била је изузетно важна, веома, веома, важна, а песници цењени као гласници промена, витези осећања, борци за слободу заљубљених једнако као и оних обесправљених. Свуда и у свему била је поезија. Проза је тек започињала свој пут међу нашим људима. И ето парадокса: у ово брзо време налазимо када да читамо романе и читаве томове епских приповести (чији сам и сама велики љубитељ), а поезија - бритка и најчешће кратка, изгубила је на популарности, коју је и те како уживала док је време спорије текло и људи се мање кретали. Поезија се казивала, на трговима, разним свечаностима, у школама, свуда... Њоме се удварало, хвалило, осуђивало, са њом живело.

На путу од романтизма до данас често се губила свест о колективном значају поезије, нестајало је из ње топлине, постајала је хладна, дистанцирана, затворена у себе, као и људи. Што је више било песника и читалаца, поезија се све више удаљавала. И до чега смо дошли - да искреност и једноставност нису више оригинални, да тражимо оригиналност у стилским фигурама које су једнако смислене као и модне ревије футуристичке моде које се оправдавају уметношћу.

Можда зато осећам да данас поезија губи на значају. И ко је за то крив? Време, песници или публика? И како то променити? Песници „Суштине“ инспиришу својим речима, слободом, али и окупљањем, друштвеношћу, заједништвом, подршком, оживљавајући тако праву бит поезије.

       

Слике тишине

 

На романтику Драге Дејановић дивно су ми се надовезале песме Љубинка Јелића, тихог и наизглед мирног стиха, док испод те површине живе неке од највећих истина нашег постојања. То је моћ поезије, да мирноћом ошамари, тишином покрене! И да све време чува најлепше речи под језиком детета/ заувек притајеног у мени (У кутији). Видим страх од невидљиве силе која ставља резу на врату и спречава љубав да закуца тихо и једноставно уђе (Име љубави). Видим анђела који у сан ставља семе да би човек боље видео суштину живота и бреме пролазности: све више клија и разговетно казује/ колико смо отворени/ за истину и рањиви,/ пред налетима тешко савладивих/ таласа самозаборава (У тихости). Слике тихе, пастелних боја, не тужне, него нежне, пуне благости, знања и прихватања.

О тишини говори и веома зрела и симболична прича Јелене Цветковић „Од људи убудуће ни гласа“, о тишини која ће наступити када утихне све људско да би се напокон чуо гас природе, јер није било другог начина да се пробије. Одлична слика наше заглушености сопственим гласовима и жељама, буком и изазовима света, док нас природа и изворност позивају да им се вратимо.

       

Слике ударци

       

Необично су ме дотакле гуске које лете на север, у песми Маријане Соломко. Оловно сиво небо, предводник јата и нимало музикално гакање. Намећу се и преплићу бројна тумачења слике јата које лети ко зна куда даље. Иако су заједно делују усамљено, без знаног циља, вођа није довољан или није добар, осуђене су на лутање, стопљене у једну групу у низу болном/ као усамљеник с живота претешком ролом. И поред тешке слике нема места сажаљењу, ни према себи, ни према коме, јер свако има право и слободу да се отргне од јата, од безумног вођства и нађе свој прави циљ, јер је боља и права самоћа од усамљеног јата.

Врло често се сетим Достојевског и његових речи да сви идеали света нису вредни сузе једног детета. Чврсто и сама стојим на том становишту и зато ме је дирнула снага „Молитве“ Енесе Махмић и њене слике: крв убијеног детета која се слива на груди мајке, затим позивање на хуманост, једнакост и правду као колективно лудило и њима као контраст дивна, чиста, страст младића и девојке и услик: Боже, свако заслужује да буде овако срећан! Са етичког становишта некоме ће деловати неприлично изложити овакве слике у истој песми-галерији, али овде је то учињено са изузетним циљем, да покаже колико је важно да се прва никада више не наслика, али да зато свуда буду изложене слике љубави и страсти која из успаваности буди и библиотекарку, покривајући све старе списе и бескрајни низ прашњавих књига новим животом, јер ту је лепота, не у борби, него у предаји. Остаје нада да ће овај свет наћи пут из колективног лудила у индивидуалну и породичну срећу, која је, на крају, најважнија:

Страст увијек пронађе пут

Бусен зелене траве израсте међу стијенама

И гранчица олеандера што је сломио вјетар

Испупа у ново стабло. (Верона)


Мирисне слике

 

И заиста, када погледамо слике „Јутра“ Лабуда Лончара, бивамо уверени и коначно признајемо себи да је лична срећа оно чему стремимо, јутро које мирише на женино бело грло, брашно и орахов лист, јутро које умива прозоре, изазива петла и хлади девојачка бедра... На крају, шта ми то и имамо осим себе саме и оне које волимо, јер то исто јутро може и да заболи, ако донесе сећање на лик једне жене или замирише на дуње убране руком мајке...

Да бисмо нашли праву меру у својим жељама и својој срећи, и на прави начин се одредили према другима, опет морамо добро гледати или како то много сликовитије приказује Јелена Глишић у песми „Ако схватиш“ - живи се спокојно ако се не мисли много о томе зашто мачка тако умилно преде или шта поручује врабац својим цвркутом тражећи мрве хлеба, али: Ако схватиш/ Потребу вране да очи/ Кљуном ти и канџама ископа/ Не знајући да ли то ради из злобе/ Или због глади/ Живјећеш у свом мраку.

Добри песници једнако добро сликају чврстим кистом и тамним бојама, као што користе и меке и танке кистове. Тако и Јелена у „Чекању“ нежним сликама свих доба дана показује чежњу и стрпљивост ишчекивања, било чега, било кога, ова песма је мера стрпљивости и наде. Јутро се раширило небом, у подне пољем мирише живот, златна кугла пада са платна небеског и сребрни месец се провлачи кроз гране.

 

Слике из живота

 

На већину читалаца јак ће утисак оставити реалне слике, блиске, можда и доживљене, јер се у њима лако може замислити, поистоветити. Такве слике нам помажу да се упоредимо, да оценимо свој статус и положај, оне су врло лековите. Кристина Павловић Рајић за своју кратку причу „Ћаскање“ бира врло актуелну тему – сусрет са особом од крви и меса након низа виртуелних сусрета на Фејсбуку. Слика пивске пене одлично дочарава бујност маштања која нестаје већ након неколико тренутака и остави само подриг, ефектну самоиронију.

Морамо се задржати и у „Пивари“ Радојице Марковића, у реалном простору и времену, али овога пута са нереалним сликама. Пивара је рајска оаза, топло и љубеће срце, птица која није заборавила да лети – бег од стварности.

Сачувати снагу и оптимизам и поред свега, веру у себе и долазеће дане, постало је прави изазов, с обзиром са чиме се све данас суочавамо. Зато су нам важне „Капље душе“ Радојке Никић Милинковић, које показују снагу наде и поред свих чекања и страхова, чекања са благошћу, помиреношћу и стрпљењем. Постоји и другачији начин чекања и суочавања, који бира Звездана Крстић, поносно и снажно, спремно на нове ударе, само ако постоји сврха. Владимир Златић у песми „Када одем“ показује ту сврху и без патетике бира лирски одлазак, нимало тужан, а њој оставља све, небо, меку траву и песму од мириса и боја.

И опет увиђамо како је све индивидуално, доживљај стварности, света, зато и нема разлога да се много убеђујемо да је боље овако или онако – колико људи толико и истина. Само при томе је важно имати равнотежу, наћи средину и у кретању и у стајању, знати праву меру или како Ирена Бодић лепо приказује сучељавајући две слике: нестрпљиве пружне прагове којима свако мало протутњи неки бучни воз и чамце који се љуљушкају у магновењу. Када би се воз мало зауставио, а чамци мало ражестили, била би права мера.

„Птица у кавезу“ Милене Ћировић уверава нас да можемо остати оно што јесмо, да ће се глас чути и песма наставити и поред свих притисака и искушења, да можемо сачувати себе. Треба бити поносан, храбро носити своје перо и свој кист, критиковати и сликати њима бољу стварност.

Треба пустити из себе своју страст, живети је искрено и потпуно, као што поручује Анђелко Заблаћански у Песмама жени. Слободно, дивље, неспутано, исконски, али:

Али памти – жуд се душом пије,

душом пије, а срцем се даје.

Све друго је додир илузије,

илузије из празне одаје.

 

И као мушкарац са женом у љубави, тако и са свим чему се у животу посвећујемо...