Опште је познато да је одувек било интерсантно питање ко су људи у које су били заљубљени велики уметници и колико су они утицали на њихово стваралаштво.  Ђорђе Поповић се њиме бави у два тома књиге „Љубави српских писаца“ пратећи период од једног века (од друге половине 19. века до прве половине 20. века), тј. српске књижевнике који су стварали у поменутом периоду.  На врло интересантан начин, аутор нам је пружио увид у најинтимније сегменте из живота тридесет два ствараоца, непрестано се крећући линијом између реалног и уметничког.

Технички гледано Поповић је приче поређао у сваком тому засебно хронолошким редом на основу године рођења књижевника којима се бавио. Приметно је и да је у сферу интересовања подједнако укључио и оне о чијем се животу зна много, попут Лазе Костића, Боре Станковића, Диса, Симе Пандуровића, али и оне, чије су интимне биографије биле готово непознате  попут Нестора Жучног, Стевана Луковића, Бранимира Ћосића. Оно што је заједничко свим причама јесте да су обликоване попут приповедака и да свака од њих садржи сведочанство савременика или потомака писаца о којима је реч. Оно што је интересантно јесу пропратне фотографије од којих се многе не могу наћи ни на једном другом месту, јер је аутор до њих дошао захваљујући личном пријатељству са књижевницима блиским људима. Овим поступком дело добија на веродостојности и постаје аутентично сведочанство једног времена.  Треба истаћи и да се поред осврта на љубавни живот књижевника, аутор бавио и пријатељствима међу уметницима и тиме показао да су сви они заправо чинили једно велико друштво, међусопбно повезано у размаку од једног века. Скоро деведесет посто прича почиње анегдотом, која најбоље осликава личност онога о којем се говори. Са друге стране, свака прича је посебна по себи, о чему сведоче наслови, који представљају њихов мото. Они имају за циљ да заинтригирају читаоце и изазову их на даље читање. Тако ће се у првом тому пред њима отворити свет неспокојних ноћи Лазе Костића, лепих снова Велимира Рајића  и карловачких јутрења Радоја Домановића; поставиће се питања: Ко је заборављена Швабица Лазе Лазаревића,  ко ружа Милорада Митровића, ко заборављена госпођица из сонета Милутина Бојића, а ко власница бисерних очију из пенсиштва Симе Пандуровића. Такође, Поповић ће  ^^^^

испитати како је пропала просидба Стевана Сремца и како је то утицало на његово ставралаштво, те ко су музе за четири баладе Војсилава Илића, како је изгледала мачванска идила Јанка Веселиновића, а како чаша жучи Нестора Жучног. Кроз ово дело зачуће се и сетне виолине Милана Ракића, романсе Милутина Ускоковића, јесења кишна песма Стевана Луковића, али и акорди живота и смрти Стевана Луковића. Своје место у причама наћи ће и теза о љубави Јована Скерлића,  утопљена душа Владислава Петковића Диса, као и призивање јесени његовог друга и песника Милорада Петровића.

Други том, који није хронолошки наставак првог, већ враћање на почетну тачку и средину 19. века, заправо је део који са првим чини слагалицу и то тако да би се приче међусобно могле наново склапати и чинити нову целину. У њему Поповић показује како је покошена идила Бранимира Ћосића, а како невесео живот Данице Марковић. Читаоцима се даје могућност да се упознају и са Косаром Милована Глишића, Милицом и Љубицом Симе Матавуља,  Станковићевим Коштанама, Милком Петра Кочића, Ђулићима и увеоцима чика Јове Змаја. Такође, показује се и Нушићева шаљива природа, који је са сопственом свадбом направио пошалицу, али и туђа посла Момчила Настасијевића. Овде се отвара и свет девојачких бехара Алексе Шантића, прошлости и сапутништва Исидоре Секулић, док се чују банатске песме Душана Васиљева. Аутор поставља и питања судбинских сусрета који се нису морали догодити у животу Вељка Петровића, али и значају топличких бреза у ствралаштву Рада Драинца.

Треба напоменути и то да је на крају оба тома дат преглед кратких биографија људи који су били главни извори информација за састављање прича, чиме се дефинитивно потцртава да ова књига није измаштана и да је њен значај изузетан.

Из свега наведеног може се закључити да, иако настала давне 1970. године, ова књига успева да превазиђе временску дистанцу и да се приближи читаоцима скоро пола века удаљеним од њеног настанка. Својим стилом, врло лукаво Поповић нас снабдева мноштвом информација, које се захваљујући стилу урезују у свест, али и изазивају на даље трагање. Другим речима, иако није књижевно дело у правом смислу,  оно подучава и забавља, остварајући тако крајњи циљ уметности!