Суштина поетике

ЧАСОПИС ЗА КЊИЖЕВНОСT


<<назад                                                                                                                                                                17 
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin


Поезија нашег времена




Вања Парача 
РАСПЛИЋЕМ РАЗРАСЛУ МИСАО

Ја само расплићем разраслу мисао 
укоријењену сваким атомом у теби, 
удишеш кроз њу отров
јер носим га у себи, 
а сигурно мислиш, ваздух је

Скренеш ми пукотином, 
умору је промакла, помислиш 
отићи ћеш неком рајском свијету

Вене не сарађују са човјеком без крви, 
на ријечима живог, у њему самом, сјетном 
без трачка назнаке да некада ту био је живот

Сјети се кад не буде ружа 
којима цвјетају вене у мислима 
и изгубиле су боју заноса,
а немам је ни ја

Ја само расплићем одломке од мисли, 
отишла је неочекивано, спремности на дуге
беживотне авантуре, без мени незамисливог, 
вјечито потребног, пигмента црвене боје

Ненад Куриљ 
4

Зашто одједном толико их има
не дају ми мира
препознају моју боју гласа
у руци гитара њенога стаса.

Увек исти акорди, увек песма иста
„прсти жице облећу и круже“
исти хватови, иста боја гласа
у руци гитара њенога стаса.

Друга, четврта, прва или трећа
поред које чека ме срећа
поред које нема ми спаса
у руци гитара њенога стаса.

Срце у ватри, душа на леду
око мене безброј празних флаша
око мене безброј верних паса
у руци гитара њенога стаса.

Љиљана Мирић
ЈЕРИНА

Кроз отворе манастира светог
сунце шаље развејане зраке,
у камену, убошкој хаљини
откри тугу, сет и чудне знаке.

Зидови се расклапају широм
пред моћношћу сунца и бескраја,
ломна жена пресветога лика
склапа очи болно и без сјаја.

Шта је живот - до јад и само стрепња?
Дан за даном - лутање и борба!
Ни пророци тол'ко моћни нису
да проникну каква биће творба.

На питање што зидове бије
и што душу непрестано куша,
одговор ми ни свемир ни Творац
не зна дати, премда и покуша.

И шта беше смис'о за ким трагах?!
То Ви, зналци, просудите умно.
Да ли пород или српски народ?
Не браним се, било би безумно.

Испод брезе што хлад лепи чини
моје тело нек' мирно почива,
док је света и док је планета
нек се пита да л' бејах Проклета.

Сања Попић
ЛУТАК

Где си то чуо да се на гвоздена врата куца,
Па ми гураш под нос оно у шта ни сам не верујеш?
Ал’ хоћеш мене да убедиш, моје очи да искривиш,
И моју веру да промениш!
Мало ти је, па би још и моје наде да сахраниш,
И својим лажима запалиш, па да се хвалиш још како си их ти васкрснуо!
Где си то видео да су све жене исте, у чију си то лаж поверовао?
Па не умеш да разликујеш ону која те је створила
Од оне која је пред тобом клечала.
У чије си то кости заривао нокте,
Па мислиш да са сваког можеш кожу скидати
И бацати је у свој лагум да је тамо као заточеника чуваш?
Ти, краљу мој испод искривљене круне,
Кад ћеш више да одрастеш?
Зар не знаш да се тако не воде краљевства
И да је краљ некад и краљица?
Ја могу да ти завадим читав регион,
И успут посадим кукуте
Па да вас натерам да их у част помирења испијете.
Ја могу на уво да ти тихо певам док зубима језик оштрим.
Ја могу све, ал’ нећу, пашће ми круна.

Санда Ристић Стојановић
РАНА Преувеличава крв, своје Црвено слово у Мојој песми, Рецитује туђе ране Као нож што дели Земљу и небо на Крилатост бола и подземност птица... Преувеличава небо своју Распршеност у отуђеност Земље од грумена неба Рањеног једнакошћу Олуја и птица... Преувеличава смрт своју Владавину речи, Које се окретно пењу Уз песму, Стружући њену спољашњост, Надајући се да не постоји Њена унутрашњост, Рецитујући празну љуштуру песме, Док песма бежи носећи У рукама измешане своју Унутрашњост и своју смртност, Пењући се уз литице своје ране.

Марко Чоњагић 
ЗА ЕНУ

Говорио сам да слобода нема цену,
можда из страха јер не хтедох бити?!
Све сад бих дао за ту љубав њену,
мада је и слаба као танке нити – 

ја бих је држао и штитио јаче
знајући да са мном она не би пукла;
док на тлу сам, неко плаче,
песма га је његова до црне земље стукла 

Равнодушност кад у срце крене
повратка нема – тад ти је свеједно.
Све ове песме само су због Ене,
и ништа сем ње мени није вредно. 

Противност себи, ал` збиља је доста!
Кад хоћу да кажем кнедла ме стеже!
На двословну реч што је тако проста
одговор да даш – нема ништа теже. 

Дадох обећање и држаћу се њега!
Потоци су суза поплавили Сену...
Верујте да свака је одбачена стега –
никад више нећу помињати Ену.

Рајица Марковић
НЕБЕСКА ВЛАСТЕЛА

Господ Христос ученике сазва
И именом Апостола назва
Па их силом Духа Светог нали
Против змија и других печали.

Власт им дели за велика дела
Да му буду Небеска властела
Вечном Цару да на земљи служе
Царство Духа кроз векове држе.

Шаље Господ душе племените
Да исцеле слепе и маните
Силом Часног Крста и истине
И носе их на Божје висине.

Мач им даје речи животворне
Своје Свете вере благотворне
Па их шаље на све четри стране
У народе Оцем изабране.

Кроз храмове гледају нас фреске
Свете Србске властеле Небеске
Свети Сава Принц Србске властеле
Што род диже у Божје пределе.

И са њиме Србски властелини
Које Отац дозва и усини
И настани у Двор славе своје
Где Анђели са Свецима стоје.

Бранкица Вељковић
ПОБЕДИЋУ

Победићу,
Јер не сме бити другачије.
Патња није за мене.
Сигурним ходом поништићу
Све даљине које си ставио
Између нас
И исећи ћу смехом
Све туге овог света
Које су ме заскочиле из прикрајка
И убациле у свој мрачни свет...
Победићу,
Јер умем и сама
Да дишем,
Да волим,
Да се радујем,
Да се борим
И признајем
Кад погрешим..
Победићу.
Сама.
Не треба ми више
Твој дах да ме држи,
Не треба ми твој додир
Да се сетим где сам.
Не треба ми ништа...
Победићу...

Ивана Конатар
* * *

Када имамо само љубав
да поклонимо онима
којима је једини смисао борбе
тражење светлости
Тада ћемо иако немамо ништа
осим снаге да волимо
стећи пријатељство
целога света

Бранка Попић
НИРВАНА

нирвана је бонаца под небом без облачка,
ваздух као вјетар што преко лица пређе
благијем дашком налик мекој руци
што прстима тек додирује ти лице,
очи, вијеђе, образ, трепавице...

то је бонаца мирнијех умова
који своју причу причају тек себи;
то мирна је вода и пучина цијела
несагледна, бистра без иједног врела
до тебе сама ако мучат не знаш,
ако тихој води не знаш да се предаш...

Јадранка Пејовић ДАНИ Моји дани – замишљена судба, дежа ви. Слике су у малим коцкама. Осећај је потпуно туп. Број је замишљен али га нема, с превише цифара и некако глуп.