ДРАГУЉ МИСАОНОГ БЉЕСКА1
Јела Спиридоновић Савић
(11. јануар 1890, Шабац – септембар 1974, Београд)
Писала је поезију, прозу и есејистику.

Одјеком
о поетској висини појави се на песничкој сцени.
У
међуратном метежу замириса трешњиним цветом и облака кретњом.
Међу
симболистичким вртовима и авангардним пропупелим гранама,
у
ратним тескобама за звездама зашуми.
Деда Јања, Грк из
Атине, био је велики дародавац за изградњу Народног позоришта у Београду, чије
се име налази на мермерној плочи у аули позоришта. Отац Михаило Спиридоновић,
лекар, велики хуманиста кога су из милоште звали “сиротињска мајка“. Удата је
била за Владислава Савића, угледног инжењера, оснивача Социјалистичке странке
Србије, 1903. године.
У
стихове слила тананости женске топлине и душине одјеке,
филозофске
тајне и умне бриткости образоване жене, у то време праве реткости.
Екстатичним
еросом врцаво је дражила искораком смелости у свет модерности.
Шабачка гимназијалка
се даље школује у Трсту, стекавши врхунско образовање на француском колеџу.
Потом студије филозофије наставља у Бечу, Њујорку и Милану.
Огласила се први пут
1919. године збирком песама Са уских стаза. Уследила су дела: лирски спев
Пергаменти (1923), Вечите тежње (1923), збирка песама с предговором Јована
Скерлића, Јесење мелодије (1935), Сусрети (1944), књига есеја (претежно су
то предавања која је тридесетих година држала на Коларчевом народном универзитету)
с предговором Тодора Манојловића.
Рукописи Јеле
Спиридовић Савић до данас нису објављени, нити се званично зна у чијем су
поседу. У Међуопштинском историјском
архиву у Шапцу, у Регистру Збирке
поклона и откупа ПО, евидентирано је само неколико докумената (кратка биографија,
једна песма и позивница за бал), док је у напомени Регистра написано да ће
преостала дела, односно рукописи, бити накнадно предати Архиву. - Нажалост,
рукописи никада нису предати, рекао је за Суштину поетике Радомир Петровић,
архивиста.
Била је члан
међународног Пен клуба, као и Друштва књижевника Србије.
Политичким
аршинима саплетена, згасла под теретом магле тешке
Потцењена
и заборављена јер не пови стас да запоје јој у утилитарној класи глас.
Године 1945, Комесарска
управа на челу са Ђуром Гавелом је објавила извештај "Српска књижевна задруга
под окупацијом", у којем је Јела Спиридоновић Савић (уз педесет четири друга
имена, међу којима су били: Сима Пандуровић, Тодор Манојловић, Десанка
Максимовић...) оцењена као сарадница фашистичког окупатора, а њено дело као
недостојно, неродољубиво и издајничко.
У некрологу, у име
Друштва књижевника Србије, Десанка Максимовић је записала да је Јела
Спиридоновић Савић била прави, рођени песник... "Писала је продуховљену поезију
темом више окренута према звездама него према земљи."
Као
комета небом, очарала на трен, па се прахом звезданим
као
шљокица уденула међу странице песништва српскога.2
1Драгуљем мисаоног бљеска је Јелу Спиридоновић Савић назвао Тодор Манојловић.
2 Стихови Кристине Павловић Рајић.
ТЕАНО ПАСТИРУ
Ја знам један азурни врт,
у сред ког биће је моје,
воћка у цвету.
И радост моје младости целе
сребрни поток у вечну покрету.
А ти, вољени, лаки си лептир
што усном цветне крунице сише,
док ти се дрхтаво шарено крило
У лепоти вечној нише
над сребром немуирне воде.
Наша је љубав тај чаробни врт
њим ко да богови ходе.
ЖЕНА
Жене,
Све оне носе крвави крст,
црвени крст
материнства
Све оне носе пламену звезду
са Истока
Зато су њихове очи чудно дубоке
Крст удубљују.
Зато су њихове очи
пуне светлости
звезде одблесу
Ал' око усана
лебди им нешто детиње
што се не буни
на крст
и не чуди се
звезди
(„Вечите тежње“, 1926)