Време и безвременост

 

Једна од категорија којој смо претерано дозволили да нас одреди је време. И то не само оно које показују часовник и календар, него и оно историјско, затим лично - које од младића прави старца и од девојке старицу, али и оно време сунчеве власти над мајком Земљом, које огољева и разлистава, како му се прохте. И сваком од тих времена једно је заједничко - човек нема над њима ама баш никакву контролу, али има избор - да се помири са њиховим током или да пати и жали над оним што је прошло и да страхује или са превише очекивања гледа у будућност.

Шта ако бисмо време у свим његовим облицима потпуно апстраховали - прогласивши га неважећим и лажним? Да ли бисмо живели лакше и лепше ако укинемо пролазност као категорију и живимо само садашњост, која нам једино и припада? Може ли то и има ли поезије без искуства, има ли васкрсења без смрти?

Доживљаји су различити, колико људи толико и погледа. Ја, рецимо, умем да преварим време са књигом у руци, када ме књига узме у своје канџе постоји само тај паралелни универзум, овај реални се тада зауставља, одмарам од стварности.

Претходни број Суштине поетике донео нам је једну временску поезију и прозу. Скоро сви аутори баве се неким обликом времена - лично, колективно, реално, субјективно, време је свеприсутно на свим странама. Некако катарзично, од толике количине времена на крају читања ослободила сам се од њега, увидевши да, ако га има превише - време само себе неутралише и покаже се живот у свом величанственом сјају и вечном трајању, јер живот и жеља јачи су од времена. И још нешто се покаже - колико је сваки живот јединствен и непоновљив и бескрајно важан, драгоцен и утицајан.

Фебруарски број Поетике ухватио ме је одмах на почетку, јер је дирнуо у моје породично време, а то уме да заболи. Пола мене је Далмација, пола Кордун и свако помињање било кога од ова два имена покреће у мени предачко време и снажне емоције. Уз приказ какав је Ранко Павловић донео о збирци поетске прозе Илије Шауле Булевар светлости, не остаје ми ништа друго него да се брзо домогнем овог издања и откријем како мој земљак види садашњост осветљену ватром са огњишта на Кордуну које је напустио. И верујем да ћу видети слике којих се као дете нисам довољно нагледала, осим кроз татине очи, па сам их остала жељна.

 

Словенска душа и зимско време

       

У сваком новом времену људи тврде да је оно раније доба било боље и часније, тако да се увлачи лагано страх у кости шта ли ће тек донети будућност. Снажно освешћивање тренутка у коме смо и још снажнију опомену доноси нам песма Беше реч Небојше Станојковића и стихови: Беше некад, сад само смо ми/ Кȏ бледе сенке негдашњих људи. Заиста, довољан је и летимичан поглед на нашу друштвену стварност да бисмо видели како су се витешке вредности изгубиле, а блискост, правда, братство и јунаштво скоро да су нас напустили. Следе стихови Сенке, са кућом наших страхова, знамења, сећања и истина, из које никада не одлазимо, јер је у себи носимо.

Из унутрашњег времена, Светлана Митић нас мајсторски баца у вртлог годишњих доба. Јер суочавања колико год да су унутра у нама, чекају и напољу. Колико год се данашњи човек трудио да се одвоји од природе и прогласи машином, у неком тренутку почиње да осећа празнину, бол апсурда и стисак у грудима. Лек је надомак руке, прво у речима песника, а онда и босим ногама на земљи. Светлана је створила четири предивне лековите слике, погађајући бираним речима суштину сваког годишњег доба и осећања које буде у човеку. Пролеће - хридине срца устрептале, у лето - рањен је ваздух сунцем, у јесен је - хладно под сводом лобање, у зиму - вриснуо дим у небо.

После ових стихова уђите у зимски пејзаж Баладе о јаблану Тодора Бјелкића, подсетите се пре овог дивног пролећа које нам се већ смеши како је окрутна зима, чијој се снежној олуји само оџаци радују. Зиму некако претрајемо, боли и сам поглед на ћелаво дрвеће и једва чекамо да оживи, олистају и расцветају се гране. О томе сања и јаблан, али досањати неће, јер га дрвосече секу, зима тражи многе жртве. Ово годишње доба тешко пада и нама данас, окруженим свим могућим олакшицама за живот, а како ли је тек било нашим прецима којима је зимска хладноћа била исто што и мрак, глад и смрт. Колико су се само радовали доласку Весне на Стрибоговом поветарцу, не чуди да је богиња пролећа била омиљена међу Старим Словенима. Подсећа нас на ово и Кристина Павловић Рајић у песми Јаров рундов, где на духовит начин, у маниру народног лирског стиха, призива долазак богиње пролећа и протерује Баба Марту. Са топљењем снега и леда биће проходнији и путеви до људског срца. Живот ће се вратити у биљке, па ће оно срце које је болно излечити Видарица - Додиром руке с чела топим невољну/ Мисао о животу - јер ће под сунцем и топлотом лако нићи њене лекарије.

Следеће странице нас из овог предачког колективног времена оштро бацају у садашњи тренутак, изазивају да виде да ли смо нешто научили. У томе је једно од богатстава антологија, зборника, збирки, часописа, што читате дело не издвојено и само, него осветљено оним што је испред и иза њега, па једно утиче на друго, преплићу се и објашњавају.

Љиљана Вујић Томљановић пред читаоца доноси слику предизборног времена, која нас опече још теже после стихова словенске душе који су нам показали из каквих дубина и са каквим сазнањима о животу и природи смо кренули, а где је наше племе данас стигло - обесмишљена историја преврће своју купусару, обесмишљени планови, али нада остаје - још сањамо нове почетке.

 Лично време

       

Суштина нам је донела и четири одличне приче. Случајно или уредничком мудрошћу, тек, све их је повезало време, односно значај који су ликови дали ономе што називамо временом. У Последњем путовању Дијане Тошић унука се обраћа деди који је преминуо и пита да ли је њихово заједничко време могло бити другачије испуњено. Ауторка не затвара врата за поновни сусрет и оставља прилику да се деда и унука испричају ван границе овог времена, са друге стране.

Све је данас могуће, па и веома брзо прећи из једне у другу временску зону, са Балкана у Америку, али постоје оне зоне које се прелазе само у успоменама, као што је детињство. Скок преко баре Петра Рајина Васића је лепа исповедна путописна проза. У позним годинама он добија прилику да посети Америку, први пут лети авионом и одушевљење због ненаданог путовања покреће у њему успомене на детињство и једно нарочито путовање о коме је дуго и често касније причао својим заинтересованим слушаоцима у селу. Прича о овом путу у далеку Америку неће имати публику. Колико смо постали имуни на чуда у данашње време и како смо заборавили да делимо са другима одушевљење и срећу. Али битно је не губити наду и чувати своје време, а пажљиви слушалац већ ће се наћи: Времена су се измијенила. Интересантнија је мојим ближњим некада била прича о преласку преко мале баре. Зато чувам све фотографије...како бих сачувао успомене за првог правог и заинтересованог слушаоца коме ћу испричати моју причу о преласку преко велике баре...

Важно је веровати у своје време и свој тренутак, проживљавати га слободно и неоптерећено прописима и правилима, живети своје жеље, страсти и дарове, јер ако се заробимо нечијим туђим временом, нећемо моћи да осетимо живот на својој кожи. Није живот само оно лепо, него и оно тешко и ружно. Без овог другог не бисмо знали ни оно прво да препознамо. Само треба знати и умети прихватити и препознати оно што нам живот доноси, људе и дешавања једнако, за почетак и најважније - прихватити себе. Допао ми се веома млади професор Бранко из приче Слутња Сенке Војиновић, ем предаје књижевност, ем зна штошта о времену, нарочито да свако од нас има своје специфично време и да сви живимо различитим брзинама. У очекивању да сретне некога чије ће казаљке куцати истом брзином као и оне на његовом унутрашњем часовнику, Бранко ће упознати Николу, који чак и нема своје време, него живи нечије туђе... Заробљен у једном туђем времену, времену мртвог човека, давно истеклом, али га он осећа као своје. А свог и нема. Ова прича је прави бисер и немојте је никако пропустити.

Као љубитељу хорора и фантастике, необично ми је било драго да у новом броју нађем причу као што је Госпа са језера Сенаде Мешковић. Познати мотив, али под новим пером увек са новом свежином, одјеци давних времена и лик који не може да пусти време - дух.

 

Прихватање садашњости

       

А како ствари стоје у доживљају реалности, шта када никако не можемо да се помиримо са временом или када је оно проблем и препрека? Какви онда стихови настају, кад се време које живи у мени не слаже са оним у коме станује моје тело, па се боримо и патимо и не знамо како да се избавимо и нађемо ако не срећу, оно макар мир, нарочито када је љубав у питању:

Дошло је време да прихватим то што ме не                  прихвата,

и да се помирим са тим

да ћу ипак морати да умрем више од једанпут.

(Душан Стојковић, Тужно сунце)

 

Храбро и оштро своје песничке слике гради Јованка Стојчиновић Николић - Ту поред нас. Волим такве песме - освешћујуће ударце, слику стварности и правог себе у њој, слику пада и подизања, једном речју - живот. Време нас може постарати и зборати, али ако знамо да се купамо у светлости и удишемо живот, часовник времена може и да стане.

И зато не треба дозволити да нас време одређује, јер оно и не постоји, јер у нама заувек живи једно дете, којега се често треба сетити - и шта је желело, волело, чему се радовало. Немојте га изгубити из вида, јер ако га заборавите, ништа друго у животу нећете успети да досегнете.

        Дечака ја тражим,

        баш међу овим дрвећем, лишћем.

        И нема га.

        Само стаза којом је газила та нога лака,

        као да се и сада познаје стопа свака.

 (Александар Стевановић, После година свих)

 

Част старијима, али нисам сигурна да су они увек зналци. Може се много тога научити и од младих. Уосталом, да није неустрашивости младости свет никада не би ишао напред, јер бисмо оптерећени искуствима и страховима врло ретко ризиковали. Младост не размишља много о последицама, зато и зна да ужива у садашњем тренутку. Младост нема прошлост и не боји се будућности, зато је њена садашњост, зато тако лепо и свеже звуче стихови младе Кристине Сузић (Мисао):

        Размисли. Можда те божанствен тренутак

        Баш чека иза Хималаја.

        Свака грешка доживи свој губитак,

        Док те мисао води до раја.

 

Не могу а да не помислим и на време своје земље. Скоро на крају часописа дивно представљање стваралаштва Вељка Петровића, за које морамо захвалити Милени Ћировић и стихови који Србију добро описују:

        Ово је земља касног цветања,

        ово је земља мразева прерани,

        ово је земља где се много сања,

        а бербу мисли туча потамани.

        Ово је земља касног цветања.

 

Суштина поетике у прошлом броју тако је обухватила сва времена, па чак и оно бајковито, студијом Фантастика и чудесно у бајкама проф. др Слађане Миленковић, остављајући нам избор и показујући пут до безвремености.

***

Гледам јутрос, стао зидни сат, и то на оном часу када сам ноћас оставила овај текст и кренула да спавам рекавши себи да ћу га ујутру довршити.

Не верујем у случајности. Верујем у поетско и словенско време.

Срећно вам пролеће!