Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС


<<назад                                                                                                                                                             _10_
https://www.facebook.com/sharer/sharer.php?u=href=$url&display=popup&ref=plugin




Збирка кратких прича
Карењина и Вронски у задимљеној крчми Ранкo Павловић 


 




Припремила: Јелена Глишић




ПРОМИЈЕЊЕНЕ ПРИЛИКЕ

 

Када је М. почињао по часописима да објављује своје прве пјесме и кратке приче, Б. је био чувени писац. Додуше, мање читан, али књиге су му штампане у тврдом, често у кожном повезу, откупљивале су их у великим тиражима установе и предузећа, био је члан Идеолошке комисије Централног комитета гдје је имао и своју канцеларију (ма, какву канцеларију, кабинет!), обраћао се делегатима на конгресима самоуправљача, давао изјаве за новине, често гостовао у радио и телевизијским емисијама.

М. је настојао да му се приближи. Одлазио је на његове књижевне вечери и на јавне трибине на којима се обраћао грађанима, читао његове интервјуе и досадне књиге, најављивао се у Комитету његовој секретарици, писао му писма, али све узалуд. А желио је само да Б-а замоли – јер је знао да он то може – да помогне у обезбјеђивању новца за покретање новог књижевног часописа за младе.

За петнаестак година прилике су се сасвим измијениле. М. је постао један од најчитанијих и најутицајнијих савремених писаца, добио је многе престижне награде, постављен је за уредника угледне издавачке куће и изабран за предсједника Удружења књижевника. У међувремену Б-ова слава је блиједјела и ријетко ко га је више спомињао.

Једног дана Б. покуца на врата скромне М-ове канцеларије. Када отвори и провири унутра, личио је на споменик тек скинут с пиједестала. М. смјеста устаде и понуди госту да сједне у излизану, давно расходовану фотељу. Чекајући да дође до даха, јер је канцеларија главног уредника била на четвртом спрату и до ње се морало пењати уским степеништем, М. га сажаљиво погледа.

Нисте морали да долазите, рече. Требало је само да ме позовете и ја бих дошао до вас. Вјерујем да бисте нашли времена да ме примите.

▼▲

КАРЕЊИНА И ВРОНСКИ У ЗАДИМЉЕНОЈ КРЧМИ

 

У балској хаљини коју не треба описивати, јер је то на непоновљив начин учинио Лав Николајевич Толастој, Ана Карењина ушла је у задимљену крчму, стала крај шанка и поручила велику криглу пива.

Који тренутак касније ушао је гроф Вронски, смркнут као ноћ којој је пред носом затворио врата крчме, па је и он пришао шанку и стао уз Ану. По изгледу њихових лица лако се могло наслутити да су се малочас око нечег спорјечкали у балској дворани, па једно за другим истрчали напоље. Вронски је поручио вотку, испио је у гутљају, спустио чашу на шанак и погледом дао знак конобару да је поново напуни.

Идемо! рекао је љутито Ани, након што је испио и другу чашу вотке.

Иди и заустави кочију, рекла је Карењина, подигла тешку криглу и пиво је, као клопарање празних вагона, заклокотало низ њено грло.

Кочију?! зачудио се гроф Вронски. Зашто кочију када имамо повратне возне карте?

Ана Карењина је стрелице љутитог погледа зарила у његово лице.

Никада више возом! застругао је унутрашњу страну њеног грла глас оштрији од змијског псика. Докле ћу ти то понављати?!

Опет је нагнула криглу с пивом, да накваси осушене гласне жице, док је Вронски из џепа вадио ситниш и спуштао пред конобара, чекајући када ће му главом дати знак да је довољно за подмирење рачуна.

Зар да ми точкови вагона опет повуку рубове хаљине?! бијесно рече Карењина и главом Вронском показа према вратима испред којих су у краћим размацима промицале кочије.

Прије него што је гроф успио да за собом затвори врата, у крчму се из влажне ноћи увукао злокобан звиждук локомотиве.

▼▲


ПРИЧА О ГУМИЦИ КОЈА ЈЕ ЈЕЛА ТУЂЕ МИСЛИ


Једном је неко у школском дворишту нашао ђачку перницу. Кад ју је отворио, видио је како у њој поскајује живахна оловка. Истина, била је мало затупљена, али пошто је крај ње, жељно фине липове талашике из њеног тијела, зијевало оштро шиљило, знала је да ће и она ускоро бити подоштрена, па није била забринута нити је падала у депресију.

Крај њих је, блиједа као болесна мјесечина, мировала гумица. У први мах изгледало је да је мртва, али када се налазач мало боље загледао у њена стиснута уста, видио је да се једва примјетно отварају и затварају, као да желе да усркну мало ваздуха и да се домогну каквог словца које би заколало њеним крвотоком и вратило је у живот.

На перници је стајало име ученика. Знао га је. Добар малишан, мислио је. Отац му је технички цртач у пројектантском бироу, а дјед писац који пише пјесме и приповијетке. Одлазио је код њих на кафу и видио да обојица каткад користе дјечакову гумицу, јер отац црта техничком, а дјед прво пише графитном оловком, па онда своје текстове уноси у рачунар.

Могао је налазач да однесе перницу са гумицом дјечаковој кући, али је сматрао да је боље да прво оде до болнице, јер ће тамо можда вратити гумици живот који је тек у назнакама још дрхртурио у њој.

У посљедњи час сте дошли, рекао је љекар када је уз помоћ неколико најсавременијих апарата прегледао гумицу. Да сте стигли само који минут касније, испустила би похлепну душу. Знате, наставио је, она се храни туђим мислима. Једноставно их гута остављајући иза себе оно што би Стари Латини назвали Tabula rasa. Ова је, загледао је рендгенске снимке, појела много несувислих мисли и од тога јој је позлило. Мораћемо хируршком интервенцијом да одстранимо то из њене утробе.

Видите... заустио је налазач, али је одлучио да наумљену мисао задржи за себе, јер – шта се љекара тиче што је дјечаков дјед почео да пише нову приповијетку?!


Из прошлог броја>>>