ЗАБОРАВЉЕНИ СРПСКИ ПЕСНИЦИ
Лазар Вучковић
|
¤
МАЛИ ЖИВОТ
Враћам се у прошлост која врви од хаоса и нереда.
Против тога не могу, а са тим нећу. Пререзана прошлост не може оно што
будућност доноси. Прошлост гаси наду, а будућност је оживљава. Садашњост је
мучна. Као колотечина. Мучим ова слова. Тешка као ексер који ми се зарива у
главу. Сваки милиметар све више и више боли. Више је не могу држати усправно.
Видим то по словима како их кривим и наслањам једно на друго, да се држе
заједно. Као да једино тако моја реченица неће пасти. Бојим се да ставим тачку.
Чини ми се да би се онда све срушило као кула од карата и тек онда нећу знати
шта је написано. Боже, како сенке ставрају нелагоду. Упркос покушајима да се
сакријем, успевам само у нечему што узнемирава друге. По цео дан нико не би
проговорио са мном. Неизговорене речи заглављивале би ми се у грлу, а срце и
памет претварали би се у нешто што ипак боли. Мој мозак је почео да се уврће.
Постала сам туђа себи много више него онима око себе. Дубина сопствене туге ме
је пренеразила. Ниједан човјек није раван животињи, ни једним својим атомом.
Овај живот смрди на поквареност. Било је помало понижавајуће износити ствари у
то школско двориште, окружена полубледим флекама од људи, на забаву радозналих
лица, окружена свом својом имовином. Две торбе и пар кеса. Седам година борбе
са њим. Седам година борбе са собом. Сва моја борба стала је у пар изношених
кеса, бакином старом коферу, који волим и вучем са собом и грчу што ми стеже
срце. Креће магла у том сунчаном дану. Магла око мене. Магла од бола. Бола који
разара један живот, овако мали, какав је мој…
~ Љиљана Тодоровић ~
|
| ¤
Уводна реч
Поезија је,
по оном Миљковићевом стиху - "поезију ће сви писати", дошла до
апсурда, а они који се "лате пера" тај стих доводе до потпуног
банализовања, а тако и Миљковића и поезију уопште. Тешко је и
претпоставити да је велики песник размишљао баш на тај начин, да ће стихове
"клепати" и они који пре својих нису прочитали ниједан стих од неког
другог песника. А управо се то данас дешава! Поезију пишу и они који не знају
да се СА МНОМ или НЕ ДАМ, пише одвојено. Пишу и они који мисле да ће, ако један
дан прескоче без нове песме, настати пропаст света. Пишу, јер одједанпут се
створила и нова групација љубитеља поезије који се такмиче ко ће више лајковати
те срцепарајуће речи.
Часопис
Суштина поетике покушаће да читаоцима представи поезију у сасвим другачијем
светлу. Наш циљ је да, представљајући живе легенде, заборављене песнике и
песнике нобеловце, поставимо праг квалитета испод којег не бисмо смели поезију
доживљавати. Тог прага ћемо се, колико год је то могуће, држати и кад је реч о
поезији данашњих песника. Ту ћемо, свакако, предност дати недовољно
афирмисаним, али квалитетним песницима.
Од самог
почетка шансу дајемо и веома младим песницима, али је забрињавајуће да је веома
мали број њих заинтересовано за сарадњу. Ако се неко и појави са својим
радовима, присутна је осионост и бахатост у опхођењу, почевши од првобитног
јављања до непоштовања у каснијој комуникацији и потпуне незахвалности. Но, без
обзира, трудићемо се да младим песницима дамо шансу, јер младост то заслужује.
Уредник
|
|