Веровала сам учитељу када би нацртао круг на табли и рекао: "Ово је свет. Половина је осветљена сунцем, а друга остаје у тами. Исто је са животом. Постоји добро и лоше, а наша је дужност да останемо на светлој страни, да будемо добри." Климала сам главом, као и сви остали, чврсто решена да никада и не коракнем на тамну страну. Тада сам још била дете и веровала у речи. Веровала сам да све што превалим преко усана треба да буде фино и угодно свима, да говорим само фине и безопасне речи. Али припитомивши ми језик убијали су дух у мени. Била сам још девојчица.

Сад ме мирис перона испуњава осећањем да могу побећи. Ноћас ми се месец окачио на раме, путује са мном. Галерије пејзажа промичу поред мене. Сањам да сам ту. И да нисам ту. Сањам да тај тренутак претварам у сећање. А онда, видим голему меснату мрљу што смрди на мокраћу и колоњску воду, лежао је на бетону. Уста полутоворена, усне испуцале, кожа налик грубом пергаменту, коса попут стаклене вуне. Знала сам да сам најзад слободна...

~ Слађана Јанковић ~