Осећам слане пољупце на кожи која вришти. Пливам у тамној утроби постања, препуштам тело меком инструменталу таласа. И Она се појављује у том сну, сваке вечери, саздана од шећера. Посматра ме са обале, а ја не смем да је зовем да ми се придружи. Сама помисао да се то дивно, бело, извајано тело раствара преда мном у агонији немоћи, чини ме одлучнијим у томе да је не зовнем.
Када се уморим од пливања, подигнем главу из воде и гледам у околне планине, снажне и сурове, или се загледам ка пучини. Та спознаја бесконачности, макар у виду визуелне варке хоризонта, чини ме безначајним, и онда скренем поглед ка Њој. Отпорна на сунце, лежи на обали и посматра ме својим уснама. Не смем да је пољубим, јер знам да би то оставило ненадокнадиву празнину на њеном образу, у њеној коси, на њеној шећерној пути. И ми се, тако, платонски волимо.
Вечерас се први пут није појавила. Сунце залази и разлива се по мојој души као меланхолични, сетни ноктурно. Љубичаста. Наранџаста. Црвена.
Али - где је отишла, то ме изједа као со, као тишина. Као проклетство што не смем ни да је додирнем, а да је не уништим.
Нисам је пронашао...
Нисам је пронашао! Четвороношке, отпузао сам до литице. Далеко испод, таласи бучно и страсно милују приобалне стене. Скок траје кратко, попут куцања једног слова на писаћој машини. Последње што видим је трептај светионика, и следећег тренутка сам у води.
Море око мене је слатко.