♦Глосе♦ ♦Заборављени песници♦ ♦Ђурин кутак♦ ♦Поезија наших дана♦ ♦Сатирична прича♦ ♦Три песме♦ ♦Подсећање♦ ♦Догађај♦ ♦Љубавна писма великана♦ ♦Ту око нас♦ ♦Да не заборавимо♦ ♦Четири песме♦ ♦Афоризми♦ ♦Роман у наставцима♦ ♦Приказ♦ ♦Проза♦ ♦Прва шанса♦ ♦Ослушкивање срца♦ ♦Критика♦
♦Сећање на песника♦ ♦Епиграми♦ ♦Поетски времеплов♦ ♦Енеини дамари♦ ♦Поетика прозе♦
Уводна реч Недавно је на РТС-у гостовао хрватски редитељ Лордан Зафрановић, аутор култних филмова Окупација у 26 слика и Пад Италије. Старији читаоци знају, млађе да подсетим, да је у тим филмовима приказао страхоту усташких злочина. Говорио је да је за првоспоменути филм требало да добије Оскара под условом да избаци 26 секунди најкрвавијих приказа зла НДХ. Као частан човек одбио је, али је касније, опет захваљујући часним људима, који су му дојавили да је у опасности, бежећи из своје земље спасао живу главу. И зашто ово пишем, питате се! Какве везе има велики редитељ са Суштином поетике? Нема, али има са стањем у уметности и односом према истој у целој бившој нам заједничкој држави. Како? Тај, од хрватских националиста прокажени човек и уметник, поново је ту и у Хрватској је конкурисао за добијање средстава за снимање новог филма. И није прошао. Помислићемо -националисти му нису опростили она два филма. Али, са истим сценаријем конкурисао је и у Србији, и помислићемо Срби су једва дочекали да сниме филм редитељу који је осудио усташки покрет. Али, нису. Ни у Србији није прошао на конкурсу. Зашто? Зашто један од најбољих редитеља Прашке школе у бившој Југославији не може да прође на конкурсу? Одговорио је сам господин Зафрановић. Каже, некад су у комисијама седели стручни људи, писци, критичари, људи који нису били директно заинтересовани за саму производњу филма. Данас у комисијама седе редитељи и продуценти, па у круг једни другима додељују новац. По принципу данас ти мени, сутра ћу ја теби. А сви знамо да није тако једино у филмској уметности. У књижевности је то још очигледније, јер је више конкурса, више стваралаца. И таман помислим, ако велики, и у свету признати редитељ, не може да се избори са тим, а како ће Суштина поетике. Има ли смисла постојање овог часописа, а онда добијем причу Истрага о нестанку српске књижевности од младог аутора, и кажем себи, има, јер где би он објавио ову сјајну сатиру кад је дирнуо у осиње гнездо. На све то, добијем и мејл од једне, такође младе, списатељице која ми пише: Поштовани господине Заблаћански, Пре Суштине поетике, моје песме и приче нигде нису објављиване, и нисам нигде слала своје радове. Изузетак је једино песма коју сам Вам навела у биографији. Желим да Вам се захвалим на томе што сте ме објављивали и пружили ми подршку којој се ја нисам надала. У страху од критике и књижевног света, своје радове сам стидљиво чувала. Такође, желим да Вам се похвалим да сам један од победника конкурса који је расписао Студентски културни центар Крагујевац, и да је у оквиру едиције Првенац моја збирка прича под називом Приче са прашњавих полица, предвиђена за објављивање. Срдачан поздрав и велика захвалност Јелена Цветковић Дакле, Суштина поетике има разлог и сврху свог постојања. Уредник | Истрага о нестанку српске књижевности
Марко Јуришић
Сећање на Змаја
Јован Јовановић Змај умро је 14. јуна 1904. године ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ ІV Пођем, клецнем, идем, застајавам, Шеталицу сату задржавам; Јурим, бежим, кâ очајник клети: Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Вичем Богу: Она је још млада! Вичем правди: Она се још нада! Анђелима: Ви јој срца знате! Вичем земљи: Она није за те! Ниоткуда нема ми одјека, — Вичем себи: Зар јој немаш лека!... Идем, станем, кâ очајник клети, Опет зборим речи без памети: „Не сме нам умрети!“ Идем, станем, па ми клоне глава Над колевком, где нам чедо спава. Чедо с’ буди, па ме гледа немо; Гледамо се, па се заплачемо; Па и њему, кâ очајник клети, Зборим речи, речи без памети: „Не сме нам умрети!“ |