http://www.knjizevnicasopis.com/
Суштина поетике

КЊИЖЕВНИ ЧАСОПИС

<<насловна                  ISSN 2334-9417 (Online)


Број 18 Година II        Јун 2015       Излази месечно        Импресум       03. 06. 2015. год.



mailto:poetryaz@hotmail.com



Нобеловац


Гинтер Грас



Сећање на Десанку
Десанка Максимовић је рођена 16. маја 1898.

ТАКВА САМ ЈА


Одавно сам, суграђани честити,
измирења заставу белу
на срце своје побола.
Све ми је сад свеједно
и равно до мора;
сита сам и мржња и љубави
и ћутања и ромора.
За вашу борбу животну
ја немам својства.
А срце ми је, међутим, вечно жедно
свега онога чега је сито;
и умрло би ако би у дану
имало час спокојства.

Ни за срећу људску нисам ја створена,
јер не умем да живим
само од живљења;
јер ни за шта чега има
немам дивљења;
јер знам да не могу свој животни дуг
само сном измирити.
Па ипак, мада ми овде није удесно,
живота ја бих задржала круг,
јер боли мене ипак чудесно
сто ће ме једном нестати.

Ни срца немам вашег, суграђани честити,
јер бескрајно волим некога
иза оних на видику атара.
За његов бих осмех једини
посла преко вода и ватара,
преко урвина и брегова,
одавде на дан и ноћ хода;
па ипак његова
не бих могла бити,
нити ће љубав моја за њим
икад другога рода
до песама имати.



Сећање на Алексу
Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868.

БЛАГО ТЕБИ

 

Благо теби, ако на свијету

Нађеш срце, у ком вјера сјаји,

У коме се чиста љубав таји

Као мирис у росном цвијету.

 

Љепшег дара од тог дара нема -

У тој срећи тек би срећа била;

Чисто срце небеска су крила,

Што их Господ с благословом спрема.

 

Благо теби, ако вјерно бије

На твом срцу једно срце друго:

Скрсти руке и моли се дуго

Оној Мисли, што над тобом бдије!

Уводнa реч


Можда сам досадио и Богу и народу. Можда се неком чини да сам злобан и сујетан. Можда, кажем, али не могу да ћутим на оно што је, барем мени, лоше. Деградација и човека и поезије. Знам, понављам се, постајем папагај, али не могу да ћутим на промовисање и награђивање поезије која то није. Не треба бити превише учен, јер напослетку не постоји песничка академија, да би се видело шта јесте, а шта није добра песма. Наравно, не мислим да то може ценити неко ко није прочитао ниједну песму у животу. Неко ко није чуо за Пушкина или Мајаковског, Верлена или Бодлера, Гетеа или Шилера, Дучића или Црњанског... Јер да бих знао шта не ваља морам знати шта је добро. И можда је то кључ онога што се у поезији сада дешава. Данашњи песници би по сваку цену да се одрекну свега пређашњег. Разумем да се не може стати у развоју, али се не може одрећи ни зачетака поезије. Данас је технологија на високом нивоу, али још увек под највећим изумом човечанства се сматра точак. И да ли је са новим открићима престала употреба точка? Није! Додавано му је ово или оно, али његова основа је и данас иста. Кружни облик и осовину задржао је и најсавременији точак. А  поезији би да узму њену бит – поетику и мелодику, њену смисленост – слике и метафору, њену сврху – мисаоност и поруку... Песме су данас причице, често небулозне, поређане у редове које стихом зову. (Можда сам ову уводну реч могао написати у  модерном стиху).

Али да се вратим на почетак. У реду, нека пише ко како уме или не уме, али опасно је почело да боде очи то што се награђују баш они који  не умеју. Награде добија поезија тривијалности без поруке, без слике која читаоца може навести да се загледа у себе или око себе. Награде са именима великих српских песника добијају, усудићу се да кажем, пискарала и стихоклепци. У једном тренутку помислих да можда и грешим, јер сви ћуте, све новине трче да интервјуишу славодобитнике, а онда нађох на једном порталу слично размишљање једног нашег признатог критичара у осврту на добитника једне од престижних награда. Добро је, нисам једини.

Но, да ли вреди дићи глас ако је председник жирија човек који додељује награду песнику чији је он издавач, ако се награђују књиге које нису ни послате на конкурс (један од добитника ми је у личној преписци то открио)? Вреди ли више писати поезију? Вреди, јер поезију не пишемо – она се рађа из нас. Вреди, јер време је најбољи судија, и како велики Његош рече: „благо оном ко довијека живи - имао се рашта и родити“. Награђиване небулозе, чијим ствараоцима је битан само новац који доноси награда, сигуран сам, биће заборављене. Поезија као и точак опстаће заувек. И увек ће се наћи искрени љубитељи поезије који ће и награду доделити истински вредној поезији. Доказ је овогодишња награда за свеукупни допринос поезији "Десанка Максимовић"  додељена песникињи Тањи Крагујевић чије песме имају душу.

 

Уредник



Приповетка
Козарачка дјеца
Радомир Батуран


Сећање на Милутина
Милутин Бојић је рођен 19. маја 1892.

XXXIX СОНЕТ

Зашто кад ме твоја реч горко заболи
И када кроз тебе све у мени плаче,
Привлаче ме теби све више и јаче
Неки непојамни таласи и тмоли?

И када те мрзим, тад мој бол те воли
И док моју душу Твоји греси тлаче,
Кô очајник с чијег чела сјај се смаче,
Желим те тад, кад ме бол због тебе сколи.

И ником не могу бол у срцу скривен,
Бол, у тешки терет кô од туга сливен,
Рећи тако топло, сав патњама сморен.

И ја као лудак у бунило падам
И хтео бих да се само теби јадам
За тај бол који је баш од тебе створен.