Можда сам досадио и Богу и народу. Можда се неком чини да сам злобан и сујетан. Можда, кажем, али не могу да ћутим на оно што је, барем мени, лоше. Деградација и човека и поезије. Знам, понављам се, постајем папагај, али не могу да ћутим на промовисање и награђивање поезије која то није. Не треба бити превише учен, јер напослетку не постоји песничка академија, да би се видело шта јесте, а шта није добра песма. Наравно, не мислим да то може ценити неко ко није прочитао ниједну песму у животу. Неко ко није чуо за Пушкина или Мајаковског, Верлена или Бодлера, Гетеа или Шилера, Дучића или Црњанског... Јер да бих знао шта не ваља морам знати шта је добро. И можда је то кључ онога што се у поезији сада дешава. Данашњи песници би по сваку цену да се одрекну свега пређашњег. Разумем да се не може стати у развоју, али се не може одрећи ни зачетака поезије. Данас је технологија на високом нивоу, али још увек под највећим изумом човечанства се сматра точак. И да ли је са новим открићима престала употреба точка? Није! Додавано му је ово или оно, али његова основа је и данас иста. Кружни облик и осовину задржао је и најсавременији точак. А  поезији би да узму њену бит – поетику и мелодику, њену смисленост – слике и метафору, њену сврху – мисаоност и поруку... Песме су данас причице, често небулозне, поређане у редове које стихом зову. (Можда сам ову уводну реч могао написати у  модерном стиху).

Али да се вратим на почетак. У реду, нека пише ко како уме или не уме, али опасно је почело да боде очи то што се награђују баш они који  не умеју. Награде добија поезија тривијалности без поруке, без слике која читаоца може навести да се загледа у себе или око себе. Награде са именима великих српских песника добијају, усудићу се да кажем, пискарала и стихоклепци. У једном тренутку помислих да можда и грешим, јер сви ћуте, све новине трче да интервјуишу славодобитнике, а онда нађох на једном порталу слично размишљање једног нашег признатог критичара у осврту на добитника једне од престижних награда. Добро је, нисам једини.

Но, да ли вреди дићи глас ако је председник жирија човек који додељује награду песнику чији је он издавач, ако се награђују књиге које нису ни послате на конкурс (један од добитника ми је у личној преписци то открио)? Вреди ли више писати поезију? Вреди, јер поезију не пишемо – она се рађа из нас. Вреди, јер време је најбољи судија, и како велики Његош рече: „благо оном ко довијека живи - имао се рашта и родити“. Награђиване небулозе, чијим ствараоцима је битан само новац који доноси награда, сигуран сам, биће заборављене. Поезија као и точак опстаће заувек. И увек ће се наћи искрени љубитељи поезије који ће и награду доделити истински вредној поезији. Доказ је овогодишња награда за свеукупни допринос поезији "Десанка Максимовић"  додељена песникињи Тањи Крагујевић чије песме имају душу.

 

Уредник

---