♦Заборављени песници♦ ♦Пет сонета♦ ♦Карађозова авлија♦ ♦Ђурин кутак♦ ♦Поетски времеплов♦
♦Живе легенде● ♦Поезија наших дана♦ ♦Приче из заумља♦ ♦Песничке минијатуре♦ ♦Из живота♦
♦Да памтимо♦ ♦Поезија за децу♦ ♦Духовна поезија♦ ♦Енеини дамари♦ ♦Приказ♦ ♦Нове књиге♦
♦Хумор и сатира♦ ♦Епиграми♦ ♦Критика♦ ♦Уредниково ћоше♦
Алекса Шантић БАДЊЕ ВЕЧЕ Вечери света, хоћу ли те и ја Славити пјесмом радости и среће? У моме оку, ево, суза сија, И моје ране постају све веће. Твој златни поход и убогу годи, И види Бога у часима овим; Нада мном само мрак студени броди, И душу бије немирима новим. У пустој соби сам, кô сјенка бона, У себи слушам звук погребних звона И стискам срце јадно и кукавно. Вечери света, дођи! Тихо, тише! Јер овдје нико не чека те више — Сви моји мили заспали су давно. 1904. Јован Дучић
БОГУ Никад се нисам на те бацио каменом, Нити у своме духу твој сјај одрицао; И свој пут пређох цео са твојим знаменом, Свугде сам тебе звао и свуд те клицао. Из свију ствари ти си у мене гледао, Твој громки глас сам чуо у морском ћутању... С болом пред ноге твоје свагда се предао, Само за твојим жишком следио путању. А од тебе се никад нисам одвајао, Стога и не бех самац у дну свих осама... Због тебе сам се клео и за те кајао, Кад падне горко вече по горским косама. У машти сам ти беле свуд цркве зидао; И за молитве сам твоје у звона звонио; За твога благог Сина и ја сам ридао; И ђавола сам црног с твог крста гонио. А ти што сазда сунца и плод оранице, Био си само Слутња, болна и стравична: Јер свака Истина духа знаде за границе, Једино наша Слутња стоји безгранична. |
Имао сам неколико идеја за уводну реч, двоумио се, отезао са писањем. Можда ми је мањакало надахнућа, или је нека виша сила одлагала писање. Нешто је држало завезаним моју инспирацију, само да сачекам још неколико дана, сати. А шта сам то чекао? Пре три месеца сам у простору за уводну реч писао о судбини и величини песника Боре Симића. А сад, та виша слила не даде да напишем ишта баш због њега. У недељу, 3. јануара 2016. године преминуо је мој драги пријатељ, велики а несхваћен песник Борисав Бора Симић. Овај простор уступам њему. Нећу ништа писати, не би то Бора волео. Пустићу га да ради оно што је често и радо радио. Да рецитује своју Мачванку. Вечна ти слава Песниче.
Уредник |