♦Заборављени песници♦ ♦Деца пишу♦ ♦Јапанска књижевност♦ ♦Запис о страху♦ ♦Ђурин кутак♦
♦Поетски времеплов♦ ♦Из нашег архива♦ ♦Легенда која живи♦ ♦Мајчино срце♦ ♦Прича из заумља♦
♦Четири песме♦ ♦Критика♦ ♦Три песме♦ ♦Нова књига♦ ♦Афоризми♦ ♦Роман у наставцима♦ ♦Прва шанса♦
♦Песме за децу♦ ♦Поезија традиције♦ ♦Енеини дамари♦ ♦Епиграми♦
Уводна реч
Суштина поетике се не бави политичким приликама ни у Србији ни у окружењу, мада нам стижу врло добри ауторски радови на ту тему, али ми смо се определили за књижевност. Добро су нам дошли сатирични прикази политичара и њиховог деловања, али понекад је немогуће заобићи све те тривијалности које доноси политика. Немогуће, јер политиком су се бавили велики књижевници попут Дучића и Андрића, али намеће се виђење да су они били заступници државних интереса, а данас су поједини писци искључивo телали појединих странака. Непојмљиво је да ce сатиричар, чије би перо требало да се оштри на ускогрудости и саможивости политичких партија, бави изборним успесима своје странке. Али да не упаднемо у замку, па се и ми почнемо бавити политичарима, Суштина поетике ће се ту зауставити. Сваком свој образ, али и образина. Суштина поетике је часопис који негује све жанрове књижевности, али се поезији уступа више простора, па тако скоро у сваком броју објавимо више од шездесет песама. Можда би могло и више, али стиче се утисак да млади или не пишу поезију, или не желе да је објављују. Барем не у Суштини поетике, јер на почетку смо имали рубрику Песници јуниори коју смо невољно угасили због недостатка довољно младих и квалитетних песника. Зато апелујемо на младе, пишите и шаљите своје песме. Oвај часопис ће увек предност дати младима. Наравно, поштујући већ устаљене погледе на квалитет. Уредник | Јапанска књижевност
Рјуносуке Акутагава
Сећање на Шантића
Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868. године НЕ ВЈЕРУЈ Не вјеруј у моје стихове и риме Кад ти кажу, драга, да те силно волим, У тренутку сваком да се за те молим И да ти у стабла урезујем име, — Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави И прелије срмом врх модријех крша, Тамо гдје у грму прољеће лепрша И гдје слатко спава наш јоргован плави, Дођи, чекаћу те! У часима тијем, Кад на груди моје приљубиш се чвршће, Осјетиш ли, драга, да ми т'јело дршће, И да силно горим огњевима свијем, Тада вјеруј мени, и не питај више! Јер истинска љубав за ријечи не зна; Она само пламти, силна, неопрезна, Нити мари, драга, да стихове пише! 1905. |